Треба више мислити и мање говорити
Премудри Соломон је у једној од својих прича рекао: "Кад се много говори не може се избећи грех" (Прич. 10, 19). Овде се не ради само отоме да језик,који се не контролише обавезно чини грешке и лапсусе, већ и о нечем другом -многословље је пород гордости и незнања.
ЖИВОТ И ЛИЧНОСТ МИЛИЦЕ КОСТИЋ
„Заиста, најбоља земља рађа најбоље пшенично класје“
(Константин Философ – пре 1431. године)
Рођење
Испод планине Копаоник, десетак километара од Бруса према Крушевцу, налази се мирно село Стројинци. У овом селу се у уторак 24. априла 1956. године родила девојчица Милица. Родитељи су јој били отац Милен Костић и мајка Славка. Милица им је била четврто дете. Костићи су били једна веома честита и поштена породица. Милица је крштена убрзо по рођењу, 7. маја исте године, у Храму Светог Архангела Гаврила у суседним Дупцима, где им била парохијска Црква.
Средња сестра – Милија се сећа да је бебу била лепа к’о анђео. Старија од Милице шест година, сећа се првог дана када је дете дошло на свет: „Чим се родила, имала је црну косу.“ Осим тога „окице“ је имала зелене на оца, трепавице велике, дуге – „много је лепа била“. Сестра јој је дала надимак – Мина. Због ових трепавица јој је увек певала песму: „У Милице дуге трепавице“. Две старије сестре и брат су је чували. Било им је лепо да имају мезимче. Милија каже: „Биле смо сиромашне, али смо се волеле. Увек смо делиле све што смо имале.“
Безбрижно детињство
Време је пролазило, Милица је расла. У основној школи најбоља другарица била јој је девојчица из комшилука Милка Милошевић. Од петог разреда, похађале су школу која им је била даља од куће. Морале су да пешаче седам километара до школе а исто толико назад. Када би се враћале, успут су често газиле по барицама. Милка се сећа да су се, када дођу кући, крадомице пресвлачиле, знајући да су криве. Потом су сушиле чарапе и опанке.
Зашто хришћани губе љубав?
Архимандрит Рафаил Карелин
Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство – то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна – распеће Бога ради човека – доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави – бесконачан као само постојање.
УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Јерусалим је један од најстаријих градова света. По хришћанском и старојеврејском предању, њега је основао најтарији Нојев син Сим, и сам је у том граду био првосвештеник и цар. Јерусалим значи „мир Божији“. Голготска жртва је требало да помири небо и земљу, човека и Бога, а силазак Светог Духа у Сиону да открије човечанству царство Божије, царство бесконачног мира. Само царство Духа се у срцу открива као савршени мир, у којем нема сумње, нема противречности, подела, сукоба и непријатељстава. У Јерусалиму је требало да се зачује прва проповед о спасењу човечанства-како би се као ехо одазвала у свим местима и крајевима земље. У Јерусалимском храму Васкрсења је приказан круг са натписом „Центар света“. Овај натпис изазива чуђење и потсмех оних који под центром земље подразумевају неку географску тачку. Међутим, Јерусалим, и пре свега Голгота и Гроб Господњи јесу центар земаљске и космичке историје. У космографском смислу Земља је зрнце у бездану галаксија који сија од звезда-у једној од небројених скупина звезда. Али Земља у мистичном значењу јесте центар Космоса. Од ње је Своје тело узео Христос Спаситељ. На Земљи је Христос остварио победу над демонима, због тога Земља остаје центар и срце Васељене.
Read more: Из Стослова духовних созерцања и пастирских поука Патријарха Павла
Орао је летео у висине, наслађивао се лепотом света и мислио: "Прелећем велика пространства и видим брда и долине, реке и мора, лугове и шуме. Видим многе зверове и птице, градове и села и како живе људи. А, ето сеоски петао ништа не зна осим свог дворишта где види само мали број људи и животиња. Одлетећу до њега и испричаћу му о животу света".
Једни људи личе на пчелу а други на муву. Они који личе на муву у свакој ситуацији траже само да виде чега има рђавог и заокупљени су тиме. Нигде не виде ништа добро. Они који личе на пчелу свугде налазе само оно што је добро. Покварени човек покварено мисли, све прима слева, све види наопако. Са друге стране, онај ко има добре помисли, шта год да види, шта год да кажеш, имаће добру помисао.
Оптински старци су говорили: "Све краси умереност, крајности су бесовске." То јест, све крајности су демонске. Постојао је један израз код отаца, један алгоритам и правац живота: Тело своје оптерети онолико колико може да издржи и сав свој подвиг усмери на "унутрашњег човека". Не једи, не пиј, не спавај, делај подвиг, пости, поштуј молитвена правила, све је то изванредно важно. Али све то треба да уроди плодом. Каквим? Ја се молим не због тога да би мени било добро, већ да бих ја био добар. Не да би мени било боље, већ да бих ја био бољи. Тај животни оријентир никада не треба изгубити.