Полагања ризе Пресвете Богородице
Древни хришћански празник Полагања ризе Пресвете Богородице установљен у 5. вијеку, поводом догађаја везаног за пренос ризе Пресвете Богородице из Назарета у Цариград. Наиме, како стоји у Прологу, нека побожна Јеврејка из Назарета, вјероватно хришћанка, чувала је ризу, хаљину или неки дио одјеће који је припадао Пресветој Богородици, молећи се поред ње Богу. Многи, који су долазили да се поклоне и цјеливају ризу Пресвете Богородице добијали су исцјељење, па су, чувши за то, два побожна Цариграђанина ризу понијели у Цариград.
Свети оче Пајсије моли Бога за нас!
Старац Пајсије (29.јун /12.јул)
Људи који су од Бога послани да освоје цело човечанство, нису имали:
-ни значаја ни утицаја – „ спољашњег“;
-ни сналажљивости, ни лукавости светске;
-ни красноречивости која очарава људе;
-ни државног престижа;
-ни друштвеног ауторитета;
-ни материјалног богатства;
-ни физичке силе.
...Они нису имали ништа, осим Благодати и срца отвореног за небеску Истину. Из тог срца, као „из ничега“, стварао се нови свет...
Архиепископ Јован Шаховској
У име Оца и Сина и светога Духа. Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и хрвали и победили – кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака Апостола, Петра и Павла. Јер Господ Христос није дошао у овај свет за неку ситну ствар. Постао је човек да би решио главне проблеме наше, главна питања живота нашег, бића нашег: ко је човек, шта је човек? Дошавши у овај свет, Он је дошао у тамницу лешина. Сви су били смртни, сви људи под грехом, сви људи под страстима, сви људи под влашћу ђавола. И Он је једини и први победио смрт Васкрсењем Својим, победио грех узевши на Себе грехе наше, и ослободивши нас од грехова наших. И победио ђаволе, све ђаволе од који су увек, и грех, и страст, и свака смрт. И ту силу која побеђује смрт, силу која побеђује грех, силу која побеђује ђавола – Господ је дао својим Ученицима, Својим Апостолима. Дао Дванаесторици Апостола када их је послао у свет овај и рекао им: „Ево, дајем вам власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“. И тај страшни и велики и одговорни посао Свети Апостоли су примили на себе.
Разгрни душу Апостола Павла, шта ћеш наћи у њој: Васкрслог Господа, веру у Њега, живот по Њему. Разгрни душу и срце Апостола Петра – опет исто, то исто. „Ја не живим више, у мени живи Христос“ – изјављује апостол Павле. Тражиш душу Павлову у Павлу, нема је, Христос је заменио, променио савест, ум, срце његово у њему, нема их, Господ Христос у њему. Таква је сила, авај, некадањи гонитељ Господа Христа и Цркве Његове! Да није Господ васкрсао из мртвих ко би осионог Савла, најученијег младића, великог ревнитеља фарисејскога духа, ко би њега зауставио да и даље гони и убија хришћане и уништава их? Ко осим Васкрслог Господа Који му се јавио на путу за Дамаск, и он видевши Њега Васкрслог и Њега живог, све је оставио и отишао за Њим!
Данас је Видовдан! Какву нам благовест, какво Јеванђеље јавља данашњи велики, свети и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља Божјег Светог Цара Лазара. Он на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? - У Небеско Царство. Дошао је дан када немањићка Србија полаже свој страшан испит, дан - када Свето Јеванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје српске голготе. Свети Кнез определио се у име целог народа и са целим народом за Царство Небеско, јер је: земаљско царство за малена, за кратко време, а небеско је вавек и до века!
УЗДАЈ СЕ ЈЕДИНО У БОГА
Иако је у духовном животу неопходно не уздати се у себе, то ипак не значи да морамо очајавати, бежати с бојишта и предавати се непријатељу. Кад се одречемо себе, треба свим срцем осетити да немамо у кога да се уздамо до у Бога и да једино од Њега можемо очекивати добро, помоћ и победу.
Као што од себе не очекујемо ништа, пошто смо и сами ништа, тако се исто надамо да ће нам Бог даровати сваку победу, по сведочанству из псалма: у Њега се поузда срце моје и Он ми поможе (Пс. 28,7).
Да бисмо добили такву наду и помоћ биће нам од користи овакво размишљање:
а) Свемоћни Бог може учинити све што жели, па може и нама помоћи.
б) Као Свезнајући и Премудри зна све најсавршеније, те зна шта је најбоље за спасење сваког од нас.
в) Као бескрајно добар увек је готов да нам сваког дана и сваког тренутка с неисказаном љубављу пружи помоћ која нам је за извојевање потпуне духовне победе потребна. Треба само да му се са чврстом надом обратимо.
Зар би онај добри Пастир који је три године ходио, тражећи заблуделу овцу, звао је из свег гласа, пролио Своју крв и дао Свој живот за њу, могао, када овца иде за Њим, када Му се с љубављу обраћа и зове Га у помоћ, не обратити пажњу на њу, не узети је на Своја божанска плећа, не донети је пред хорове анђелске и не приредити велику свечаност у част тога? Кад Бог не престаје да тражи с великом бригом и љубављу грешника, као она удовица из Јеванђеља изгубљени динар, зар је могуће да ће га оставити сада када као заблудела овца вапије и зове свога Пастира? И ко би веровао да Бог, Који по речима Откривења (3, 20) непрестано куца на вратима човековог срца, жели да уђе унутра, да обедује с њим и донесе му своје дарове – ко би веровао да се тај исти Бог сада, када Му човек отвара своје срце и зове Га, може оглушити и не желети да у њега уђе?
г) Постоји још једно средство да се оживи нада у Бога, а то је сећање на све случајеве Божје помоћи који су записани у Св. Писму. Ти нам тако многобројни случајеви јасно казују да никада нико ко се узда у Бога није остао постиђен и беспомоћан. Погледајте на прошлост, говори премудри Сирах, и видите: ко је веровао у Господа и остао постиђен?
Наоружај се тим мислима и храбро ступај на бојиште, бори се јуначки и буди уверен да ћеш однети победу. Јер ћеш, захваљујући таквим мислима, задобити снажну наду у Бога, а она ће ти непрестано доносити Божју помоћ и давати снагу да победиш.
У апостолском одељку 24. Недеље по Педесетници апостол Павле нам говори о Христу: „Он је мир наш, који обоје састави у једно и развали плот који је састављао, непријатељство, тијелом својијем“ (Еф. 2:14).
Шта значи „који обоје састави у једно“? Павле је овде мислио на јудеје и незнабожце који су ушли у хришћанску Цркву. Светитељ Јован Златоусти нам за тумачење овог места предлаже следећи опис: Господ је узео две статуе, златну и сребрну, и претопио их у једну – у златну. Народ јудејски је злато, а незнабожци су сребро. Ново злато добијено претапањем је нови Израиљ, хришћани.
Заиста, до доласка Христа у свету су, у суштини, постојале две религије, истинска и лажна – јудаизам и шаренолико паганство. У Цркви се и једни и други претапају огњем Светог Духа у хришћане, и духовно се сједињују једни са другима. Одсада међу њима нема никаквих баријера! Уништена преграда, о којој даље говори апостол, може се схватити као обредни закон Мојсија, који је некада делио јевреје и пагане, и који је сада анулиран Црквом. Такође, под преградом се сматра опште отуђење људи од Бога, које је постојало до доласка Христа.
Али, вратићемо се фрази „који обоје састави у једно“. У њој је садржан важан смисао. Ради се о томе, да је од јудеја и пагана хришћанство узело најбоље што су имали. Црква је на изузетан начин, у својим недрима, прерадила древно богатство Јерусалима, Рима и Атине.
На пример, од јудеја смо узели Стари Завет и неке принципе тумачења библијског текста. У нашу литургијску праксу су ушли многи елементи јеврејског храмовног и синагогалног богослужења: свештеничке одежде, кађење, читање Писма и проповеди, паљење свећњака, свештеничко прање руку, рачуњање богослужбеног дана од вечери и тако даље.
Шта је Црква преузела од Римске Империје? Када је дошло хришћанство, грчко-римски свет је имао стару филозофску школу, изузетно разрађено право, развијену књижевност, велика дела историје, чудесну уметност. Сва та открића су напослетку послужила Цркви. На пример, Нови Завет је написан управо на грчком језику. У хеленском епистоларном жанру пише своје Посланице апостол Павле, а Дела Апостолска Лука обрађује као класично историјско дело, у стилу Плутарха и других старих историчара. Кроз термине грчке филозофије свети оци изражавају црквене догмате. Римско право је темељ хришћанске државности.
Иконопис дугује своју технику египатском фајумском портрету (Египат је у то време такође био део Римске империје). У наше храмове доспева дохришћанска уметност фреске и мозаика. Први и најраспрострањенији облик новозаветног храма – базилика – потиче из римске архитектуре; куполе византијских храмова су, такође, архитектонско наслеђе римских терми. Античко појање и стару семитску појачку традицију Црква претапа у систем гласова. Хришћанска уметност прихвата облике старог света, испуњавајући их новим садржаје.
Тако су највиша достигнућа дохришћанског времена постала оцрковљена и користила Јеванђељу. Испунило се пророштво псалмопојца: „Цареви Тарсијски и острва даре ће принети; цареви Арабски и Савски даре ће донети“ (Пс. 71:10–11). Пророштво се обистинило: Христос „који обоје састави у једно“ – Цркву, у којој се, у служењу Богу, сусрећу бивши јудеји и пагани и узносе Господу разне дарове.
Приметићемо изузетну идеју, важну за све нас. Историја оцрковљења интелектуалног и стваралачког богатства старог света као да нам приповеда: све своје науке и умеће, које могу донети људима корист, треба ставити пред ноге Христове. Сваки честити световни посао може да се искористи за служење Богу.
Обратите пажњу, да данас у Цркви постају потребне многе профане професије. Наставник, новинар, веб администратор, кустос, специјалиста за акустику простора, радио и тв водитељ, правник... Можемо дуго набрајати световне дужности, које у наше време треба да постану и већ су постале део црквеног служења у том смислу, да и Црква осећа потребу за њима, и хришћанин, на такав начин, способан је да служи Господу. Световни посао можемо направити црквеним послушањем! То је управо оно сребро, које се може претопити у злато хришћанства.
На пример, ти си програмер? Разради сајт своје парохије. Тесар си? Направи кивот за храмовну икону. Возач? Вози на недељну литургију пензионерку из свог комшилука. Спортиста? Организуј спортску секцију за парохијску омладину. Успешан бизнисмен? Помози општини у њеним потребама. Сестро, добро шијеш? Научи да шијеш свештеничке одежде или сашиј Плаштаницу за Страсну седмицу. Тако се наша нецрквена умећа могу претворити у црквено служење, што прославља Оца Небеског.
Поверовавши у Христа, просути пред Његове ноге све своје способности. Осветити профани посао његовом посвећеношћу Богу, вратити Творцу умножене таленте. Спознати своју професију као дар Божији, којим смо призвани да прославимо Свевишњег. Такве могућности нам се данас отварају, и Господ очекује да се одазовемо.
Својим начином живота патријарх Павле постао је близак свим људима. Њега, као неког свог, себи блиског, доживљавају не само православни верници, него и верници других религија, пa и они који се изјашњавају као атеисти.
Отуда и доста прича, доскочица и шала у којима је главни јунак српски духовни поглавар. Оне само додатно утемељују мит о патријарху Павлу као о народном, светом човеку. Ако није у питању нека чиста људска шала, оне су редовно прожете неком духовном поуком.
Када спознаш своју грешку, моли Бога: “Господе, Ти си ме ставио на проверу – и открила се сва моја беда. Дао си ми могућност да покажем своју љубав, али ја то нисам учинио. Дозволи ми да угледам ко сам, и како сам испрва био замишљен“.
