Ваздвижење Часног и Животворног Крста Господњег (14./27. септембар)

Ваздвижење Часног и Животворног Крста Господњег

(14./27. септембар)

              b_400_400_16777215_00___images_borba-za-krst.jpg

Сваки народ је дао свој допринос историји цивилизације: Кинези су пронашли компас, Индуси –  ракету, Халдејци су направили сунчев календар; Грци су одредили обим Земље, а  римски државни геније је светску културу обогатио двама сјајним достигнућима: опширним закоником (“Римско право”) , који је ушао у основу свих европских законодавстава, и крстом – најмучнијим обликом смртне казне, који је био предвиђен за разбојнике, државне издајникеи  робове,који би се побунили.

Кодекс римских закона, који је становницима провинције изгледао величанствено, као небески свод изнад империје, с временом се у рукама политичких и правних пробисвета претворио у шпил карата. Међутим, крст је заједно спобедоносним римским легионима непоколебљиво стајао на стражи мира, граница и поретка уметрополи. Он је изгледао као гвоздена пета Рима, која је спремна да згази све непријатеље државе и цара. Крст је као глас судбине, као мач Немезиде најављивао неумољиву и неумитну освету и неминовну казну јавним, тајним и евентуалним противницима Рима. Мучење на крсту је било ужасно. Човек прикуцаванчеличнимклиновима, а понекад, да би му се појачале муке, привезиван је за крст канапом и тада су његове патње и агонија трајали неколико дана, дугих као векови. Смрт је распетом човеку изгледала као највећа милост. Човек осуђен на распеће лишаван је свих људских права, чак и права на сахрањивање. Обично је његово тело висило на крсту док не иструни до костију или је његов леш бацан ван града као цркотина, да га поједу птице-грабљивице и шакали, и зато су изнад места погубљења као црни облаци или дим изнад ватре кружила јата врана. Казна на крсту је требало да застрашује и паралише вољу оних који смишљају зло, зато су војници терали људе да гледају распеће; међутим, гомила је најчешће сама журила на овај мрачни призор. Погубљење јепривлачило више гледалаца него позоришнепредставе. Овде није глумац играо познату улогу, већ се стварни човек трзао у грчевима од боли: овде није текла боја из бочице скривене испод одеће глумца, већ крв живог човека. Зато је дан погубљења за плебс био празник. “Хлеба и игара!” –  повике гомиле, који су се чули на улицама Рима за време Тиверија, заменили су повици : “Хришћане –лавовима!” у Нероново доба.

               За Римљанина је Царство било божанство, а цар његовоолицетворење. На заставама и амблемима Рима цар јеприказиван у окружењу паганских богова; он је седео на високом трону као заповедник “вечног града” и екумене (насељеног дела Васељене).

               На слици из IIIвека римске провинције су биле приказане у виду прекрасних девојака које приносе дарове Риму – Диоклецијану. Император Тиверије је изразио своје негодовање александријским Јеврејима сазнавши да су се они молили за њега, а не њему. У част генија (духа) императора као покровитеља Рима грађени су храмови, смрт императора се претварала у апотеозу. Земаљска, хтонска божанства која су свој родослов водила од Нимрода–градитеља Вавилонске куле нису желела да деле своју власт с Небеским Богом. Римске сатурналије, јудејски хилијазам (учење о хиљадугодишњем царству изобиља) и источњачке мистерије су људима давале наду да ће мудраци и месије изградити рај на земљи, рај – као пехар неисцрпних наслада.

               Христос је био осуђен на смрт. Многи се питају зашто је Христос разапет, одакле таква суровост? Треба се чудити другом: како су пакао и богоборни свет могли да трпе Христову проповед читаве три године. Христос је осуђен на распеће. Христос је осуђен као непријатељ  јеврејског народа – Нама је боље да један човјек умре за народ, неголи да народ сав пропадне, каже првоствештеник Кајафа (Јн. 11, 50); као непријатељ императора – Сваки који себе царем гради противи се ћесару (Јн. 19, 12); као непријатељ религије – Хули на Бога(Мт. 26, 65). У поређењу сбезбедношћу цара и срећом народа живот једног човека није имао никакву вредност. Пресуда је била донета, Крст – већ одавно спремљен. Христос је сав у крви ишао на Голготу посрћући и падајући под тежином Крста. Месија је био одбачен, лажне месије прихваћене с ликовањем. И ускоро је на месту обећаног Соломоновог царства лежао побеђени Јерусалим, претворен у развалине и згариште које се дими, напојен крвљу као да је обучен у јарко црвену  ризу.

               У старозаветно време крст је означавао апсолутно одбацивање и потпуну погибељ. Ако пакао има дно крст је представљао дно пакла. Зато је Христос, пошто је био жртва за читаво човечанство, изабрао распеће као облик страдања, које је садржало у себи све душевне и телесне муке. Христова крв, која је окропила Крст искупила је људске грехове. Син Божји, Божанствени Логос је предвечно у Својој идеји имао цео створени свет, читавочовечанство и на Крсту јеСебе принео на жртву за Своју творевину.

               Христос је страдао као човек, али је Његово Божанствено достојанство људским страдањима дало степен свеискупљујуће жртве.

               Секташи православце прекоревају због поштовања Крста. Њима се чини да се оруђе смрти и страдања не сме поштовати. У томе одјекује инерција старозаветног ужаса пред Крстом. Њих смрт асоцира на пораз, али је Крст за нас једина сила која спаја земљу с небом, пребачена преко бездана као тајанствени мост, којим се човек приближава Божанству. За нас су Крст и Васкрсењенераздељиви.

               Пре крсних страдања Господ је рекао: Сад се прослави Син Човјечиј(Јн. 13, 31). Крст је Његова слава, Крст је вечни сјај Његове љубави. По речима светог Јована Златоуста, “Крст није само спасиољуде, већ је и Анђеле приближио Богу.” У опроштајној беседи са ученицима Господ  је изговорио: Нову вам заповијест дајем да љубите један другога, као што Ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом (Јн. 13, 34). Без Голготског Крста ова заповест о жртвеној љубави не би била откривена и остала би нејасна.

               Господ је рекао: Нисам дошао да донесем мир него мач(Мт. 10, 34). Крст је духовни мач који уништава срамни мир са грехом, који ће у вечности раздвојити истинске хришћане од умишљених.

                Тајну Распетог Бога нису могли да појме ни јудејскиформализам, ни пагански аполонизам и дионисијство, ни хеленска философија, ни римска култура, зато је Хришћанска Црква одмах постала прогањана. Крст за Јевреје представља саблазан, а за Гркебезумље (1 Кор. 1, 23). И данас, у наше време тајна “Распете Љубави” (израз свештеномученика Игњатија Богоносца) остаје камен спотицања за многе од оних који носе име хришћанина.

               Празник Ваздвижења Крста спаја у себи сећање на два догађаја: обретење Крста за време цара Константина (IVвек) и његововраћање у Јерусалим за време Ираклија (VIIвек).

                Јудејском кнезу, члану синедриона, Јосифу Ариматејском је од стране римског јавног тужиоца Пилата била указана нарочита милост – он је добио дозволу да сахрани Погубљеног на Крсту у својој гробници. Тела разбојника су због наступајуће Пасхе била хитно однетаван града, а три крста закопана у пећини испод Голготског брда.

               У доба владавине светог равноапостолног Константина у Јерусалим се са циљем да пронађе највећу светињу – Крст Спаситеља упутила царева мати Јелена. Уз помоћ неколико житеља светог града, који су од својих предака знали где се чува крст, почела су откопавања. Пагански храм,који је био изграђен на Голготи у време цараАдријана, познатогпо својим прогонима хришћана, био је срушен заједно с темељима. Испод земљеје пронађена пећина у којој су се налазила три крста и ексери. Ексери са Спаситељевог Крста су изгледали као исковани од сребра. Крсту Спаситеља су људи приносили болеснике и они су добијали исцељење. Крст је био пронађен пред Васкрс. Мноштво ходочасника се те године окупило у Палестини. Улице и тргови Јерусалима су били препуни народа као да су бујице вода потопиле град. Није било могућности да се сви богомолници приближе Крсту или чак да га издалека виде.

               Јерусалимски патријарх Макарије је заједно склиром узео Голготски Крст у руке и донео га је на високо брдо. Неколико пута су дизали, подизали Дрво Крста да би народ могао да га види; људи су притом падали на земљу узвикујући: “Господи, помилуј!” Цар Константин је подигао огроман величанствени храм Васкрсења Господњег, под чијим сводовима су се као у свештеном ковчегу, као у драгоценој ризници нашле главне светиње хришћанског света – Христова Голгота и Гробница.

               Дрво Крста је стављено у олтар храма Васкрсења на горње место. Део светог Дрвета, подножје Крста и један ексер је цар Константин поклонио Грузијској Цркви. Подножје се чувало у горњим тврђавама. За време грузијског цара Георгија XIIоно је нестало без трага. Ексер се налазио Манглијском храму. Цар Арчил га је приликом пресељења у Русију понео са собом. Постоји документ руске владе, који потврђује право потомака цара Арчила на ову великусветињу. Данас се ексер налази у Тбилисију у олтару Сионске саборне цркве. Део Дрвета Животворног Крста је уграђен у крст Мцхетске црквеСветицховели.

               Почетком VIIвека Јерусалим је заузео персијски цар Хосровом, који је међу осталим трофејима у Персију однео и Дрво Крста.

               У ово, за Византију тешко време, њен престо је освојио владар Египта Ираклије I. Његови походи на Персију се пореде споходима Александра Македноског. Иран је претрпео пораз. Најстарији син Хосрова је убио свог оца. Крст је био враћен у Палестину, Цар Ираклије је на својим раменима носио Крст од капија Јерусалима до храма Васкрсења. Због страхопоштовање према Крсту цар је скинуо са себе круну и царски плашти ишао улицама светог града одевен у  ритe.

               Међутим, ускоро се на Истоку појавио нови противник – Арапи, којем Византија и Иран, ослабљени у дугогодишњем рату нису могли да се супротставе. Палестина и свети град су пали под власт мухамеданаца. Јерусалимски патријарси су морали да плаћају огроман данак како би сачували хришћанске светиње од рушења и уништења.

               У XIвеку Јерусалим су напали и заузели витези-крсташи. Православни хришћани су се овоме радовали као ослобађању од јарма и заробљеништва. Али ускоро је наступилогорко  разочарење. Крсташи су освајали храмове, истеривали православни клири на силу почели да шире католицизам. Јерусалимски патријаарх је био принуђен да напусти свети град. Испоставило се да је за провославне власт њихове западне браће тежа од муслиманског јарма.

               Притом су крсташи са собом у походе носили Дрво Крста, као што су за време судија Јевреји у бој са собом носили Ковчег завета.

               У XIIвеку египатски султан Салах-ед-Дин је потукао крсташе до ногу. У жестокој бици на “Гориблаженства” била је уништена сва њихова војска. Херојски отпор је пружио одред витезова, који су чували Крст. Муслимани су Крст узели тек са смрћу последњег од њих. Византијски император и европски владари су Салах-ед-Дину за Дрво Крста нудили огроман откуп, али је султан био неумољив, јер је Крст сматрао понижењем Божанства. Крст је био враћен хришћанима тек након смрти Салах-ед-Дина. Сада је Голготски крст подељен на делове који се налазе у свим земљамахришћанског света. Његов највећи део се чува у олтару Јерусалимског храма Васкрсења Христа Спаситеља (католици од времена крсташких похода Јерусалимску саборну цркву називају храмом Гроба Господњег).

               Четворокраки Крст символише четири стране света, односно искупљење читавог човечанства и четири годишња доба – вечну жртву. Црквени химнографи Крст називају оваплоћењем љубави. Његова вертикална линија је љубав између Бога и човека,хоризонтална – љубав међу људима.

               Осмокраки крст има дашчицу снатписом о кривици Осуђеног и подлогу (подножје Његових ногу) – разапети човек није висио, већ је стајао прибијен на крст. Натпис на Спаситељевом Крсту јегласио: “Цар Јудејски”. То је био Пилатов подсмех Осуђеном и Његовим непријатељима, али је у мистичком значењу реч “јудејски” по древној етимологији значила “славан”: Цар Јудејски –Цар Славе. Подсмевање Христу је постало откровење мистичког значења распећа: слава је у жртвеној љубави. Слика Распећа је икона Христа и као икона носи у себи елементе символике. Искошено подножје означава силазак Христове душе у пакао и извођење старозаветних праведникаиз паклених дубина.Осмокраки крст символички означава вечност. Осам је знак вечности, осам је знак Васкрсења (Христово Васкрсење се догодило у дан после суботе – седмог дана).

               Махатма Ганди је у својој биографији изговорио познате речи. Рекао је да се чуди због чега Христова смрт тако потреса срца хришћана кад у Индији има мученика који су претрпели дужа мучења. Индијски националиста није схватио и није могао да схвати тајну Крста. За њега Крст представља само физичку патњу,бол мишића и жила, телесне муке. А религиозна интуицијахришћана осећа у Крсту много више. То су духовне мукеСпаситеља, Који је на Крсту преживео све патње читавог човечанства заједно, казну за грехове целог света, паклени пламен, који су упалилиљудски греси и злочини. Творац вечности и времена је скупио на Крсту вечност у границе времена. Вечне муке и бол васељене су се скупили у једну чашу и ову чашу црног пламена је до дна испила Богочовековадуша. У Христовом Крсту су скупљени сви крстови и све мукe земље и пакла, страдања свих људи – од праотаца човечанства до оних који ће својим очима видети Други и славни долазак Господњи.

               Тек ће вечност открити тајну онога што се догодило на Голготи.

 

Архимандрит Рафаил Карелин

Инструкције плаћање РУБ  
Инструкције плаћање ЕУР
Инструкције плаћање УСД
Инструкције плаћање ЦХФ

Број телефона је промењен и садa је: 035 8540 363  

Могуће је дати прилог и преко PayPal:

Прилог - Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа
Порука(опционо)

 

baner_eparhija_krusevacka(1).jpg

Наш нови ЦД

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

SPCLink.png