ЖИВОТ И ЛИЧНОСТ МИЛИЦЕ КОСТИЋ

ЖИВОТ И ЛИЧНОСТ МИЛИЦЕ КОСТИЋ

milica.jpg„Заиста, најбоља земља рађа најбоље пшенично класје“

(Константин Философ – пре 1431. године)

Рођење

Испод планине Копаоник, десетак километара од Бруса према Крушевцу, налази се мирно село Стројинци. У овом селу се у уторак 24. априла 1956. године родила девојчица Милица. Родитељи су јој били отац Милен Костић и мајка Славка. Милица им је била четврто дете. Костићи су били једна веома честита и поштена породица. Милица је крштена убрзо по рођењу, 7. маја исте године, у Храму Светог Архангела Гаврила у суседним Дупцима, где им била парохијска Црква.

Средња сестра – Милија се сећа да је бебу била лепа к’о анђео. Старија од Милице шест година, сећа се првог дана када је дете дошло на свет: „Чим се родила, имала је црну косу.“ Осим тога „окице“ је имала зелене на оца, трепавице велике, дуге – „много је лепа била“. Сестра јој је дала надимак – Мина. Због ових трепавица јој је увек певала песму: „У Милице дуге трепавице“. Две старије сестре и брат су је чували. Било им је лепо да имају мезимче. Милија каже: „Биле смо сиромашне, али смо се волеле. Увек смо делиле све што смо имале.“

Безбрижно детињство

Време је пролазило, Милица је расла. У основној школи најбоља другарица била јој је девојчица из комшилука Милка Милошевић. Од петог разреда, похађале су школу која им је била даља од куће. Морале су да пешаче седам километара до школе а исто толико назад. Када би се враћале, успут су често газиле по барицама. Милка се сећа да су се, када дођу кући, крадомице пресвлачиле, знајући да су криве. Потом су сушиле чарапе и опанке.

Она нам је причала да нису квасиле одећу и обућу само газећи барице, него чешће. Пошто нису имале кишобран, кад би падала киша, покисле би до голе коже. Веселој деци ово не само да није сметало него су радиле још нешто. Знале су да стану босе у поток док пада киша. Киша на њих одозго, поток иде одоздо, наравно – покисну сви.

По повратку из школе кући Милица и њена другарица нису могле одмах да раде домаћи задатак. Прво су морале да пусте овце на пашу. Од тога се и живело, па им је то била прва обавеза после школе, и када би њу испуниле, тек онда би могле да пишу домаћи за школу. Тек после тог обављеног посла и задужења могле су да уче. Без обзира на те обавезе, они су учили, и били вредни и марљиви ђаци. Најбоља другарица Милка још каже о Милици – „да није имао нико одговорнији од ње, за било шта“. Заједничко чување стоке је Милици и њеној комшиници био начин да се споје, само да буду заједно јер то су силно желеле.

Деца из засеока су имала прилике да се друже од малих ногу. Најближи Милици су били браћа и сестре од стричева: с једне стране Мића и Ружица, а с друге кућа Милана Костића. Овај Миличин брат је данас свештеник – прота Милан. Сва ова браћа и сестре од стричева су били као једна кућа. Заједно су „провели добар део детињства“, тако да су имали прилике да се друже и да се играју по ливадама које су се налазиле у близини њихових кућа. Ту би се играли жмурке, прескакања преко конопца и осталог. „Заиста је ово дружење било онакво како се само пожелети може“, прича данас прота Милан. „Лепо је било, срећни смо били“, додаје Миличина сестра Милија. Миличина сестра од стрица – данас докторка Ружица, каже: „Сваки дан је био сличан. Имали смо срећно детињство, неоптерећено смо живели, играјући се. Организовали смо сами игре, јер нисмо имали играчака и лутака, као што садашња деца имају. Морали смо сами да импровизујемо, да правимо лутку, да јој сашијемо одело и обучемо. Лопте, такође од крпе, па је напунимо неким старим крпама, па онда играмо рукомет или ногомет.“

 

 

Милица

 

Родитељима је Милица била понос. Она је једина од њихових четворо деце ишла у средњу школу. Иако је Милица родитељима била највољеније дете, она нимало није била размажена, већ је због те љубави била још одговорнија. Није хтела да буде уздигнута. Они су је много волели, али тамо где су живели љубав према деци се није посебно показивала. Милицу су волели, а она је на љубав одговарала одговорношћу. Била је изузетно послушна. У том селу однос родитељ–дете био је изузетно добар. Родитељска љубав није се дала лако приметити, али је могла да се осети. Миличин унутрашњи живот је био посебан и скривен. Али се откривао у њеној послушности, одговорности и у делима.

Насупрот Милици, Милка је била отворенија, а некад је и говорила у њено име.  Кроз цело школовање је била ратоборна, а Милица је била тиха и мирна. Није хтела да тражи ништа за себе, а Милка се бунила и за њу и за себе. Млади из села су касније написали за Милицу: „Њена разонода се састојала у непрекидном раду, учењу и путу од школе до куће. Била је примерног владања и врло добра ученица, омладинка са високим моралним погледима на свет.“

 

 

Без страха

 

У средини у којој су расли нису имали чега да се боје. Једино су се плашили дивљих животиња, и то више због прича него искуства. Никад нису могле ни да помисле да се плаше људи, дечака, да ће нешто да им направе, да ће да им се догоди нешто ружно,. Деца су била безазлена и доброћудна.

Имала су безбрижно детињство. За све године пешачења од куће до школе и назад нису чула ништа ружно. Милка то описује овако: „Нама нико није реч рекао“. Нису успут могле да помисле да од некога може да им прети опасност, „то није долазило у обзир никако. Деца су живела у неком сиромашном, али искреном времену где није било неких лажи и превара“. Миличина другарица додаје: „Да се ви бојите неког човека – да ће вас напасти, да ће вам украсти... то се код нас није десило. Нико од нас о томе није ни причао.“

Деца у селу су се много дружила и волела. „Девојчице, дечаци, сви заједно“, нико никога није дирао, нико никоме не би правио неке проблеме. Милкин отац не би могао да помисли да га буде страх да пошаље на сабор њу и другарицу – „то је било незамисливо.“ За Милицу је Милка рекла: „Та девојка није могла да помисли да постоје такви људи који ће њој да направе неко зло. То код нас није могло да се деси. Ако те сретне неко старији, могао је само да ти помогне, на пример да пређеш реку итд. Никад није могло ништа ружно да ти се деси.“

 

 

Васкрс, Божић, Ђурђевдан

 

Милица је веровала у Бога. Са породицом се причешћивала на Божић и на Васкрс. Ишла је у парохијски храм у Дупцима. Причешћивање је на ове празнике било редовно. Служба је почињала рано ујутру, а Црква им је била далеко, па су на Литургије кретали веома рано. Како је бивао мрак, родитељи су их водили носећи фењере. „Они носе фењер, ми идемо за њима, то је тако било“, каже Миличина другарица Милка, чији је деда ишао са њима. Са њом, Милицом и осталом децом су ишли Миличина мајка, отац, њена бака Милкáна.

Миличини, као и све породице у њеном засеоку, славили су Светог Ђорђа. Деца су имала обичај да на Ђурђевдан одлазе на брда и беру биљке од којих су правила венчиће које би онда стављали на капије. То је био обичај о Ђурђевдану. Тога дана им је увек свештеник долазио у кућу. Осим за крсну славу, долазио им је и пред Васкрс, да свети водицу. Сви су у селу уз крсну славу поштовали су још један празник. Цео засеок је обележавао Силазак Светог Духа на Апостоле. Био је то један од најлепших догађаја у селу. Отац Милан каже да је Милица је била „доста верујућа“.

„Ми смо живели у једном мирном и тихом засеоку. Безбрижно и без икаквог оптерећења. Родитељи, када су одлазили у поље нису бринули, нико није врата закључавао. Једноставно, владао је мир и тишина, које је све пореметио тај догађај...“, кроз плач изговара после много година Миличина сестра од стрица и најближа сусетка из детињства – Ружица.

Милица је са другарицом Милком ишла на црквене саборе. Тако се некада излазило и ту су се људи виђали и дружили. Сабори су били на празнике – Св. Аранђел у Дупцима, Св. Илија, Блага Марија (Св. Марија Магдалина) и др. – па је Милица са децом ишла у цркве у околини, као и у манастире Лепенац и Стрмац.

 

 

Одлазак у средњу школу

 

Године 1971. Милица је пошла у први разред Средње медицинске школе у Крушевцу. Тамо се зближила са другарицом из клупе Вером Итов, јер „душа иде сличној души“, како је за њих две рекао разредни Милош Антић. Од тада су две другарице свуда ишле заједно као да су биле сестре. Становале су приватно код Милана и Славке Јаковљевић у насељу Бивоље у Крушевцу. Вера и каже: „Више смо биле као сестре, а не другарице.“ После ње, Вера није имала такву другарицу. Једва се опоравила од онога што се десило те 1974. године јер су биле много везане и много се волеле.

Мирољуб, син њихове газдарице Славке, који је тада био 8. разред у школи „Бранко Радичевић”, данас о Милици говори овако: „Сећам се врло добро њеног доласка у нашу кућу. То је била једна мала, крхка девојчица, емотивна, просто уплашена. Сузних очију. Ваљда је то прво одвајање од куће значајно за њу. Ја сам Милицу гледао као сестру...“ И наставља: „То је једно пречасно створење. Не постоји у српском речнику реч којом бих могао да опишем њену доброту и чистоту. Милица је била тиха, сталожена, одмерена, једна Божија особа, не знам како то да опишем својим речима... Једна мучена душа. Видело се да је дошла из једне средине где је исто мучено живела, тешко, врло тешко. Једноставно речено, она је постала део породице, саставни део породице. Сама ова моја туга данас за њом је због чињенице да нас је све оставила уцвељене и једну тешку рану за све нас.“

Поред тога што су много училе, волеле су да прошетају. Милица је волела са Вером да оде у Храм Светог Ђорђа и у Лазарицу. Вера је са Милицом била три године нераздвојна и најбоље је познаје из тих, средњошколских дана. Имале су споменар који је Вера касније (после свега што се издешавало) показивала Миличиној сестри Милији. На њему су везле представу споменика у Крушевцу. Миличин вез је остао недовршен.

 

 

Карактер и планови Милице Костић

 

Милица је била оличење одговорности и послушности. На основу дугогодишњег дружења, Милка мисли да она других интересовања није имала осим да буде одговорна. Милица није тежила да се уклопи у постојеће, тзв. уобичајене, друштвене токове забаве и разоноде. Била је мало издвојена, али, по речима једне другарице из одељења – „не издвојена из друштва“, већ „као особа“, дакле, као посебна личност. Била је искрена. „Волела је живот“, каже за Милицу најбоља другарица из Медицинске.

О њеном карактеру сведочи још један детаљ. Осим забелешке о уобичајеном понашању за све ове године („владање – примерно“), разредни старешина је на крају треће године школе – почетком лета 1974. године, у рубрици „Опажања о ученику: Индивидуалне особине“, записао о Милици:

„Повучена је и мирна, готово неприметна, а пажљива је и ревносна, не прави изостанке.“

Милица није у себи имала склоности да се олако заноси радостима које нуди овај свет. И заиста, како се касније показало, ове „радости“ за њу нису биле ни припремљене. Али оне боље јесу. Свој трећи, последњи, разред Милица је завршила у пролеће 1974. године.

Била је дисциплинована и много је волела да учи. Остала је скромно дете, навикнута на тешкоће које „није схватала“ као такве. Није захтевала ништа посебно за себе, већ је увек је желела да помогне другоме. Била је оличење одговорности и послушности. Није се трудила да се уклопи у оно што јој није одговарало. Остала је тиха. Није ишла на игранке, али то није била ствар неког одвајања него, једноставно, живела је миран живот који није био препознат као нешто посебно. Била је изузетно искрена и није показивала одушевљење за оно што није осећала као добро. Понекад је са другарицом ишла у биоскоп, неколико пута биле су и на рођенданима код најбољих другарица, али Милица није много излазила. Волела је живот. Волела је да се прошета али није ишла ни на корзо без потребе, тј. онако како се тада омладина забављала. Није оговарала, никада није ништа ружно проговорила, непотребне приче није водила, није рекла ништа неистинито. Није је бринуло шта ће рећи други, јер је, у својој једноставности успела да сачува оно детиње у себи. Остала је до смрти пажљива према свему ономе што је истински вредновала. Без обзира на све ово, била је прихваћена у друштву и школи. „Дружила се, брате!“, сећа се њена другарица из комшилука. Као што је до пунолетства задржала дечје пеге на лицу, тако је и све здраве навике из детињства успела да сачува. Ако у детињству – несвесно, у девојаштву засигурно – свесно, Милица се старала о праведности вежбајући своју душу у врлини, те стога за њу другарица каже: „Стварно је анђео била“.

Мирољуб Јаковљевић, код чијих је родитеља Милица становала са својом другарицом, данас све ово потврђује: „Ја морам то да кажем, нисам срео поштенију и часнију особу од ње за мојих 55 година живота, од покојне Милице Костић. То је особа која је ходала овим светом, а да никакво зло никоме није учинила. То можете да питате кога год хоћете, и где год хоћете, али ја Вам својом главом гарантујем да је то Божија особа на овом свету. Као да је сам Бог послао да покаже људима како треба бити добар, поштен и частан.“

И заиста, сагледавајући Миличин живот и њена стремљења, мора се стећи утисак да је сâм Бог водио онај унутрашњи порив за врлину који је она имала.

Овај најплеменитији порив ју је ускоро одвео и у смрт.

 

 

Опаки договор

 

У строгом центру Крушевца дизао се небодер који је надвисивао град. У његовој Кули Б, у стану на 11. спрату, често се окупљала неколицина младих беспосличара који су почели да загорчавају живот станарима зграде. Станарима је већ дуго било јасно да је ова група проблематична и ризична, али, како су се касније изговарали, „нису видели коме би могли да скрену пажњу на њено понашање“. Они су више пута интервенисали и молили их да се смире и да не узнемиравају станаре. Два-три месеца пре 4. септембра комшије су чуле да је из тог стана допро „неки женски врисак“. У штампи је пренето да су иследници СУП-а говорили да им је било тешко да дознају шта се заправо тамо догађа: „Кад не знамо праву истину, наша интервенција морала је да изостане“.

 Каснији догађаји су ишли у прилог реченом. У недељу увече, 1. септембра 1974. године, знајући да наредног дана почиње нова школска година, тројица из друштва које се окупљало у поменутом стану су начинили договор да сутрадан намаме неку девојку. Нису сасвим прецизно уговорили која ће то девојка бити већ је требало да она буде случајна жртва. Суд је касније доказао да је те вечери међу њима договорено да крену у град и да тамо пронађу неку девојку, намаме је и увуку у стан са циљем да је силују. Ту намеру су сутрадан само донекле спровели, тј. спровели су само први део плана.

Постојале су основане сумње да су ово више пута раније чинили другим девојкама (жртвама) пошто би их на превару доводили у кобан стан. Али, због недостатка доказа није доказано постојање ниједне претходне жртве. Ипак, доказано је да су двојица (од четворице који су напали Милицу) месец дана раније, у подруму једне зграде у истој улици, сурово и настрано злостављали једног младића.

Без обзира на све поменуто, објективне околности онога што су ови учинили сутрадан, у понедељак ујутру, 2. септембра, указују да је критичном приликом постојао договор да се Милица на превару намами у стан.

 

 

 

НЕПОКОЛЕБЉИВИ ОТПОР МИЛИЦЕ КОСТИЋ (2. део)

("Православље" број 1119)

 

 

Случајна жртва

 

Тог јутра, у понедељак 2. септембра, Милица се поздравила са родитељима, покупила нешто ствари и кренула у Крушевац. Стигла је око седам и петнаест ујутру, свратила у стан а потом отишла у школу. Пошто је у школу стигла много раније пре часа разредног старешине, имала је времена да мало прошета, што је и учинила. У Крушевцу је била гужва, од мноштва ђака који су ишли на упис првог школског дана. Управо тиме су и били стимулисани поменути зликовци, који су изашли у град са намером да у стан доведу неку од ученица. У међусобном разговору, они су ученице које долазе у Крушевац у јесен, ради школе, потцењивачки звали: „јесенчићи“.

Младићи су се обрели у главној улици града, између споменика и Цркве Светог Ђорђа (ту је данас продавница „Делта спорт“). У једном моменту пажњу им је привукла лепа девојка, тамнокестењасте косе, која је наишла сама, разгледајући излоге. Кретала се истом улицом, од фонтане према Споменику косовским јунацима. Била је то Милица.

Они је до тада нису познавали. После краћег домунђавања, пала је одлука да јој приђу. Један од њих се одвојио, те ју је сустигао и зауставио после пређених 15-так корака. Одмах ју је замолио да му учини услугу и из одређеног стана позове његову девојку Драгану, коју он сам не може да позове јер су њени родитељи строги. О себи је оставио утисак као о безазленом и добронамерном младићу. Све то је учинио тако лукаво и препредено да Милица није посумњала у његове лоше намере. Не слутећи да се ради о подмуклој превари, вољна да помогне другоме, Милица је пристала, те су се окренули и пошли према фонтани која се налази испред Цркве Светог Ђорђа, а у наставку према солитеру. Милица је успут младићу рекла одакле је. Тешко је отети се утиску да се овде радило о већ више пута опробаном трику. Према спонтаној и синхронизованој радњи ових младића, очигледно је да су добро познавали ток преваре. Дакле, племенита и добронамерна девојка је насела и пристала да му помогне и они су кренули заједно. Обесни младићи нису могли да сањају да је ово безазлено дете (високо свега метар и шездесет један центиметар) – Милица Костић за њих био најнесрећнији избор који су могли да направе.

 

 

Насилно увођење у стан

 

Док је први младић пошао са Милицом према згради, други који је претходно све ово пратио, закључио је да је Милица пристала и да превара успева. Зато је пожурио да припреми клопку, тј. да обезбеди несметано увођење девојке у стан. Појавивши се журно пред зградом, срео је малолетног друга (кога су оставили да их сачека) говорећи: „брже, брже“, и нагласивши да иде њихов пријатељ и „води девојку“! Истрага је касније доказала да је малолетник био сагласан са планом.

Чим су журно ушли у стан, старији је искључио звонце на улазним вратима и објаснио малолетном како ће поступити када девојка закуца на врата. Одмах затим је ушао у кухињу и гласно пустио музику на грамофону како би постигао буку. За то време њихов друг је довео Милицу пред врата стана и рекао јој да покуца. Кад је она то учинила, малолетник јој је отворио врата и на њено питање да ли ту станује Драгана, одговорио потврдно и додао да се она налази у првој соби десно и да може да уђе и позове је. То је рекао уверљиво и одмах после тога је пошао према кухињи сматрајући да се добро снашао. Кад је Милица закорачила у ходник, тј. у предсобље стана, за њом је тога тренутка утрчао и њен пратилац, који је до тада био иза њених леђа, на степеништу, и пратио догађај. После овога је за њу настао пакао.

Када су затворена спољна врата, Милица је схватила да је преварена, па је покушала да изађе из стана. Покушала је да се врати, да побегне, али је у томе спречена јер јој пратилац то није дозволио већ ју је, ухвативши је око паса, из ходника, силом угурао у спаваћу собу. Све ово је учињено и поред тога што је она викала да је пусте и отимала се.

Приликом истражног поступка утврђено је да је Милица, док је још била у ходнику, викала „пусти ме, пусти ме“ и „што си ме преварио, пусти ме да изађем“! Тужилац је сматрао да то није прошло без туче, а можда чак и серије удараца које је Милица примила, али истрага није успела то да докаже, премда је неспорно да је уведена грубом силом. Знамо да је Милица била ситне грађе. Из овога је јасно да тројици (касније четворици) нападача није био ни неопходан посебан напор у малтретирању који би за ово слабашно дете представљао грубу силу.

У сваком случају, чињеница је да је, и поред тога што је Милица викала да је пусте и отимала се, она силом увучена у собу. После тога спаваћа соба је одмах закључана тако што је извађена квака. Малолетник и његов друг, који су чекали у стану, били су задовољни што је трик успео, а могуће је да су то прокоментарисали смејући се. За све време овог догађаја у кухињи је свирао грамофон. Вероватно су пустили гласну музику да се не би чуло девојчино запомагање. Беспомоћна Милица је у стану остала сама са три младића. Нико од њих није могао да претпостави колики и какав ће бити њен отпор.

 

 

Непоколебљиви отпор

 

Податке о самом догађају у стану на 11. спрату истражни органи су прикупили из саслушања и сведочења које је дало осам особа. Изјаве су давали четворица окривљених а касније осуђених. Осим њих изјаве су давале још три особе које су за време догађаја прошле кроз стан. Али, поред изјава њих седморо, постоји и још једна – у болници је проговорила и сама Милица.

У закључаној соби младић који је Милицу силом увукао саопштио јој шта хоће и због чега је доведена. Захтевао је од ње да се са тим сагласи, да се скине, јер нема другог излаза.

Међутим, Милица је то категорички одбијала молећи да то не чини и да је пусти. Напасник се на све ово није обазирао, већ је и даље упорно настојао да Милицу принуди, уз истовремене покушаје да јој скине одећу. Она се и даље противила а он је био упоран. На његову дрскост одговорила је плачем, молећи га да је пусти из собе.

Током истраге изјављивано је да се из собе чула њена кукњава. Ако је кукала и викала, њено запомагање није могло да се чује услед бучне музике са грамофона, коју су пуштали остала двојица. Међутим, знајући Миличин тихи и ћутљиви карактер, може се веровати да је њен грчевити отпор ипак прошао у већој тишини него што би се на први поглед претпоставило. Галаму која се чула правио је вероватно младић и то тако што је почео да виче на њу. Намере насилника, које је Милица одмах и сама схватила, биле су да је онеспособе да пружа отпор да би потом један за другим над њом извршили силовање.

И поред страха и незавидне ситуације у којој се нашла, Милица се бранила. Како је злочинац био упоран, она му је, да би се некако спасила, изнела неке чињенице које би, природно, код свакога побудиле самилост и саосећања. Првенствено му је предочила да је сиромашна, да је дете, тј. девојка са села и да је невина. Он је наставио са притисцима на које је Милица реаговала тако што је наставила да плаче. Остала двојица су се, изашавши из шпајза, налазили у предсобљу и пратили догађај, очекујући да пошто први савлада Миличин отпора и они дођу на ред.

У једном моменту, услед њене упорности, први насртљивац се мало поколебао и, излазећи накратко из собе у ходник прокоментарисао осталима да треба да је пусте речима: „Невина је, нећу да је дирам“. Очигледно је био незадовољан јер се она упорно бранила. Због ове њене упорности, све је остало само у покушају.

Други напасник је увидео да се ствари не одвијају како су планирали па је из ходника опсовао мајку девојци и затражио од првог да га пусти у собу. Чињеница да се онај у соби сажалио и да се колебао, раздражила га је и он је, уз поновљену псовку, био упоран да уђе. Ушавши, покушао је да скрши Миличин отпор и принуди је захтевајући од ње исто што и претходник, али све то није помогло јер је Милица била упорна. Био је сигуран да ће девојка престати да се брани, поготову што је видео да је јако уплашена. Престрављено дете је више пута говорило: „Пустите ме!“ Током касније истраге сведочено је и то да је рекла: „Пустите ме, хоћу да идем у СУП после, ако ме не пустите!“ Међутим, напасник се преварио у очекивањима да ће Милица престати да се брани. Она је била тиха, али упорна. Пошто га је одбила, упознајући га са истим детаљима, насилник ју је ошамарио левом руком, а она се заплакала. Иако се у јавности најпре сматрало да су уплашену девојку батинама покушали да приволе за своје гнусне намере, истрага није доказала да је било већег броја удараца. Премда није доказано да ју је поменути озбиљније тукао, врло је вероватно да је, попут претходника, покушавао да јој скине панталоне и блузу и да је на сваки начин савлада. Милица је била подвргнута тешкој принуди. Али, и поред тога, ово дете се упорно борило и одолевало.

Због њене упорности почело је одуговлачење свега, па су обојица младића неколико пута улазили и излазили из собе у којој се налазила Милица. За све време овог догађаја, а нарочито после, пошто ју је напасник ошамарио, Милица је плакала. На основу начина на који је овај насилник проговорио када је изашао из собе, може се стећи утисак да је, услед њеног плача, мољакања и изговарања, осећао некакво сажаљење према девојци. Ипак, ни он, а ни други нису устукнули. Али, није ни Милица.

До овог момента у стану су била три зликовца. Сада стиже и четврти, који је у граду раније такође био са њима али је остао да сачека своју девојку (коју је тог јутра случајно срео у центру Крушевца). Нешто касније је дошао у стан и то са поменутом девојком, која је по уласку углавном боравила у кухињи и слушала плоче. Ушавши у стан четврти младић је сазнао детаље онога што се раније догађало. Сазнао је и то да његови другови нису успели да сломе отпор закључане девојке и да не могу ништа да учине, те је био изнервиран због тога. Одмах је остале упозорио да не буду „лаике“ (тј. наивни), провоцирајући код њих сумњу да их Милица „лаже“, и „фолира“, те је тражио да уђе у собу и да је пусте њему! Иако је, по резултатима истраге, он одустао од замисли да буде директни извршилац силовања (због присуства своје малолетне девојке), исти „је практично давао савете и упутства осталим оптуженим како да изврше кривично дело“. Дакле, хтео је да помогне осталима да сломе Миличин отпор. Није се обазирао на близину своје девојке, која је седела у кухињи и чак пролазила кроз ходник. Ушавши у собу простачким речима је исмевао Милицу не би ли тако савладао њен отпор, но, она се и њему опирала и бранила се, позивајући се и даље на своју невиност. Питао ју је „како се зове“, „одакле је и шта учи“. Девојка је одговорила а он је потом, користећи непристојне речи, исмевао ученице крушевачке Медицинске школе у целини. Тако се и он (само служећи се другим средствима) прикључио осталима док су један за другим вршили стални притисак на Милицу не би ли је савладали. Овај се, изгледа, веома кратко задржао у соби, а када је онизашао, поново је у собу ушао први младић који је и даље упорно настојао да скрши отпор ове јунакиње.

За све ово време малолетник, у чијем се стану принуђивање дешавало, чекао је да остали ураде са девојком шта су хтели па да потом и он дође на ред. По њиховој замисли, требало је да он буде четврти, у најбољем случају трећи учесник у силовању беспомоћне девојке. Да је било по њиховом плану, вероватно би искоришћену девојку после свега отпустили из стана и наставили да живе као раније, сматрајући да она неће смети нити имати коме да се жали, после сурових претњи које би јој упутили.

Дакле, на страни нападача су биле снага и бруталност. У Пресуди стоји да су се смењивали „један за другим вршећи на њу непрекидно притисак, при чему су је и злостављали и у свему томе испољили нарочиту одлучност, упорност и безобзирност“. Будући да нападачи нису обраћали пажњу на молбе девојке нити на „изношење најинтимнијих података“, било је готово извесно да ће у свом плану и успети. Шта је нејака девојка, ученица, наспрам неколико силеџија. Логично је било да очекују да уплашену девојку савладају без много муке.

Међутим, планове им је пореметила једна чињеница, на коју испрва нису могли да рачунају – решеност девојке да им се супротстави. Милица се од почетка притиска на њу упорно бранила немајући намеру да престане. Наново је замолила да је пусте позивајући се, по ко зна који пут, на своју невиност. Иако намучена, уплашена и понижена, Милица Костић је упорно бранила своју младост и свој образ, па је тиме и самим нападачима донекле ставила до знања да ће се бранити по сваку цену.

Плакала је, нарочито када ју је један од напасника ударио, и крајње људски и дирљиво, молила их је да је пусте. Али, без обзира на своју женску слабост и рањивост, Милица се опирала и упорно их је одбијала, те нису успели да сломе њен отпор. Уз детиње, простодушно правдање и изговарање, уз женски плач и молбе, поседовала је још нешто – чврсту мушку решеност. Ова решеност дала јој је снаге да се лавовски бори и да их, на крају, потпуно осујети у њиховој намери.

 

 

Бекство

 

И после њених најдирљивијих молби, напасници наново одлучују да намеру спроведу у дело. Како се све мучно одужило, догодило се да су зликовци у једном моменту изашли из собе, тако да је Милица остала сама. После њиховог изласка, врата на соби су се због промаје залупила и затворила, а квака је, подсећамо, била извађена. Прозорско крило ближе Цркви Светог Ђорђа је било отворено, са спуштеном завесом.

У претходним минутима Милица је учинила све што је могла да размекша срца злочинаца и да пробуди њихову савест. Све време је плакала и детиње их молила, али није вредело. Схватајући да ова преклињања и молбе неће помоћи, ценећи и чувајући своју слободу и своју част, и не желећи да доживи много веће изругивање сопственом достојанству (које је ускоро требало да се деси), Милица се решила на нешто крајње неуобичајено. Из позиције из које није било могуће изаћи, а у немогућности да и даље пружа отпор, одлучила се на бекство. Видећи да се не може одбранити, било јој је јасно да јој предстоји силовање од стране више лица, и то за само неколико тренутака (тј. док насилници успеју да отворе врата). Решена да им то не дозволи, искористивши тренутак када је остала сама у соби, Милица је са једанаестог спрата скочила кроз прозор.

Дакле, наша јунакиња се пре скока дуго чврсто бранила и покушавала на све могуће начине да их умоли да је се окану, па је убрзо и њима постајало јасно да ће се бранити по сваку цену. Ипак, насилници су у својој раздражености и осионости једни другима ту помисао потискивали.

У тренутку лупе врата, младићи су се згледали. Миличино досадашње понашање им је улило нервозу и сметеност, а после лупе врата ухватио их је страх. Иако су имали прилику да Милицу гледају само кратко, ипак им је више него јасно показала своју одлучност. Зато су и раније донекле наслућивали да она може да скочи кроз прозор али су олако држали да до тога неће доћи. Наједном су се збунили, те потом постали свесни да ће Милица побећи. Један од њих се обратио другоме и замерио му: „Зашто си је оставио саму, може да скочи кроз прозор?”

Пошто су извалили кваку из врата друге собе, отворили су залупљена врата и ушли, али Милице у соби није било. У страху су изговарали: „нема је“ и „ух, скочила је кроз прозор“. Први напасник је стигао до прозора и, кроз њега, погледао на улицу. Видевши шта се десило, опсовао је Бога и вероватно рекао: „скочила је кроз прозор“. И малолетник се нагао кроз прозор, а потом остали, и видео да је кров над рестораном „Напредак“, који се налази испод стана малолетног, пробијен, те вероватно уплашено рекао да је скочила. Сви су се успаничили, покупили своје ствари и излетели из стана.

Испод зграде, на тротоару, налазио се поменути локал са летњом баштом и надстрешницом прекривеном шаторским крилом. То је девојци спасло живот. Њен пад био је дуг четрдесет метара. Прво је пала на цираду и пробила је, а затим на пластичну столицу ресторана. Током пада телом је закачила металну цев надстрешнице. Како је у летњој башти било гостију, најприсебнији су јој притекли у помоћ и одмах је пренели на Хируршко одељење.

Живорад и Стеван, који су уносили онесвешћену девојку, су, на основу тога што јој је једна нога висила, одмах увидели да је сломљена. Обојица су на панталонама и блузи девојке приметили трагове покушаја насилног кидања. Иначе, сâмо место где је пала Милица Костић налази се свега нешто више од четрдесет метара источно од олтара крушевачке Саборне цркве у коју је она, поред Лазарице, често навраћала. Ова Црква је посвећена Светом великомученику Георгију Победоносцу, који је заштитник – крсна слава њене породице.

 

 

 

ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ НОВОМУЧЕНИЦЕ МИЛИЦЕ  (3. део)

("Православље" број 1120)

 

 

Болница

 

Милица је у несвесном стању превезена у болницу. После двадесетак минута млади инспектор Добривоје Стефановић је стигао на место догађаја, тј. испред зграде. Видевши пробијену надстрешницу, поломљену столицу и једну Миличину сандалу, није се ту задржавао већ је, на позив хирирга Петра Машића, журно отишао у болницу. Девојка је, како сведочи Добривоје, изгледала овако: „Имала је пеге по лицу. Лежала је на леђима и у току разговора повремено отварала очи и повремено губила свест. На лицу се тада нису примећивали отоци ни повреде. Пера (доктор) ми је рекао да има унутрашње повреде и да неће дуго.“ Имала је „помућен поглед у празно“. Говор јој је био испрекидан – „једва изговара и са прекидима“ – каже инспектор. Имала је глас „плашљив – као срна. Од бола није имала снаге да плаче. Одавало је утисак задњег уздисаја“.

Добривоје Стефановић је данас једини живи сведок последњих Миличиних речи. Доктор Петар Машић ју је пробудио и рекао јој да је дошао човек из СУП-а. Инспектор је то потврдио, а њихов даљи разговор је овако текао:

 

„Потом сам је питао: ’Где си била?’

 

Милица је рекла: ’Била сам у школи. Са другарицама...’ Требало је да имају нешто – као писмени. (реч је свакако о уписивању првог дана школске године – прим. Т. Р.)

После овога је изгубила свест.

 

Затим се опет пробудила и рекла: ’Ишла сам са неким дечком до једанаестог спрата да позовем његову девојку.’

 

Ја сам је питао: ’А што си ти ишла?’

Рекла је: ’Тај дечко ми је рекао да та девојка има строге родитеље и да је само позовем.’

Тада је опет заспала.

 

После пар минута се пробудила и рекла: ’Били смо на једанаестом спрату.’

 

Питао сам: ’Како знаш?’

 

Рекла је да је, пошто је изашла, видела на лифту.

 

Питао сам је: ’Да ли си сама скочила или те је неко гурнуо?’

 

Рекла је: ’Ја сам сама скочила кроз прозор.’

 

Питао сам: ’Зашто?’

 

Рекла је: ’Нисам више могла да издржим... Једино сам на тај начин могла да сачувам своју част.’

Потом је пала у дубоку кому.“

 

 

Борба за Миличин живот

 

У Летопису Медицинске школе за 2. септембар забележено је: „Ученица IV2 раз. Милица Костић, скочила са једанаестог спрата бежећи испред силеџија.“

Овај догађај је изазвао огромно интересовање јавности и опште саосећање са патњама девојке за чији су се живот у болници лекари борили два дана. У понедељак увече један дописник је пренео да је дежурни лекар рекао:

„Болесницу смо примили у веома критичном стању. Група лекара на челу са хирургом др Пером Машићем чини све да је спасе. Девојка је дошла себи тек три часа после наше интервенције. Утврдили смо да је задобила прелом десне надлактице, десне натколенице и десне вилице, има и јака унутрашња крварења. Дали смо јој трансфузију и стално дежурамо крај ње.“

 У међувремену град се веома заинтересовао, о чему сведоче новински извештаји. Вечерње новости су писале: „Док се лекари боре да спасу девојци живот, Крушевљани не престају да се интересују за сваку појединост. Непрестано се окупљају на месту несреће и траже од надлежних најстрожу казну за злочин.“

„До закључења листа сазнали смо да се стање здравља малолетне М. К. погоршало и да се налази поново у коми.“ Овде напомињемо да су неки новинари мислили да је Милица малолетна па су њено име писали иницијалима.

Вест о Миличином страдању је изазвала бурне реакције код свих који су је знали. Разредни старешина Милош Антић је плакао и викао из свег гласа док су га сви професори и директорка грлили и тешили. Потом је разредни са ђацима отишао до Хируршког одељења да покушају да виде Милицу. Док је била у коми, посетиле су је рођене сестре. Девојци су рука и једна нога биле у гипсу, врат јој је био просечен и у њега је стављена цевчица да би могла да дише, под главом јој је, због великог отока, био лед.

 

 

Смрт Милице Костић

 

Новости су наставиле да прате стање повређене: „Ноћ између уторка и среде провели смо поред болеснице – каже др Пера Машић, шеф хируршког одељења крушевачке болнице. Радило се о једној општој контузији организма, која је тежа од спољних озледа. После поноћи њено здравље је кренуло набоље и већ смо се порадовали да ће преболети тешке повреде. Оно што ме, као лекара и човека посебно радовало то је огромно интересовање читавог града за живот и здравље недужне жртве силеџија. Сви, почев од њених рођака, школских другова и другарица, непознатих суграђана, па до председника општине Радомира Мићића, сваког тренутка су се интересовали за њено здравље нудећи крв и другу помоћ.“

Репортер Илустроване политике пише: „Били смо у болничком кругу са Миличиним друговима и другарицама који су чекали да чују од лекара да ли ће Милица бити спасена. Киша је лила и нико није осећао умор. Чекали су зору и неку реч наде.“

Сва Миличина родбина је живела „у нади да ће она да преживи и поред тих мука“, каже њен брат свештеник Милан.

Али, десило се оно неизбежно. Милица је подлегла повредама у среду 4. септембра, нешто пре 12 часова.

У четвртак, 5. септембра, у јавност су пристизале вести од претходног дана. Новости: „Милица Костић, ученица IVразреда Медицинске школе из Крушевца, која се бранећи своју част од петорице силеџија, бацила кроз прозор са 11. спрата куле Б, издахнула је јуче око подне у крушевачкој болници.“

Политика експрес: „Иако је све учињено да се (...) спасе, ипак се у томе није успело.“

Политика: „Изузетни напори лекара Хируршког одељења Медицинског центра у Крушевцу, коришћење најсавременијих средстава за лечење и безброј трансфузија крви нису помогли.“

Политика Експрес: „Лекари су уложили изузетне напоре, али младо тело ученице Медицинске школе није било у стању да преболи фрактуре и преломе, који су били смртоносни после пада са једанаестог спрата крушевачког облакодера. Умрла је грчевито се борећи за живот девојка М. К., врло добра ученица, повучена и скромна, за коју грађани имају само најбоље речи.“

Из Миличиног дневника школске праксе за пролеће 1973, види се да је током другог разреда имала праксу на Хируршком одељењу. Према писању Илустроване политике, хирург др Радослав Марјановић је дао потресно сведочанство:

„Милица Костић је била код нас на пракси и сви смо је познавали као да је била у радном односу. Били смо обавештени да је нека девојка, бежећи од опасности да буде обешчашћена, потражила спас, слободу у бездану. Не могу да вам опишем наш револт и огорчење. (...) У исто време били смо поносни што имамо такве омладинке. Кад сам чуо да је то Милица, учинило ми се као да је моје дете. Сви смо плакали. А, само да знате како је била тих последњих тренутака лепа. Дрхтала је као срна. Из зеница јој је зрачио неки понос, задовољство. А знали смо да је смрт близу. И камен би тада проплакао...“

Овај чланак, у најмању руку, сведочи о поштовању које је Милица уживала у свом окружењу. Она се неспорно (како се види из свега што смо наводили) одмерила са смрћу, и пре ових последњих тренутака у болници. У овом одмеравању Милица се пред смрћу показала неустрашивом попут древних ранохришћанских мученица. Зато, и поред њеног великог телесног бола услед повреда, не можемо сумњати у њен самртнички понос, као ни у блажено и радосно престављéње из овога живота.

Ученици четврте године Медицинске школе у Крушевцу пробдели су целу ноћ у болници крај мртвог тела своје другарице.

 

 

Кажњени град

 

Пред Хируршким одељењем, док је Милица још била жива, репортер Новости је нашао двадесетак рођака тешко повређене девојке. Они су били огорчени. Неки међу њима нису крили „жељу да сами пресуде силеџијама. И поред бола који су доживели, они су поносни на њу што је по цену живота успела да заштити своју част“.

Узбуђење јавности је било велико. Политика експрес је писала: „Крушевцем се за тили час пронела вест о овом стравичном догађају. Људи су хрлили ка болници и центру града спремни и да линчују виновнике ове трагедије. Њихов бес достигао је кулминацију тек пре два дана, када је намучена Милица Костић, и поред све бриге и напора лекара хирушког одељења, умрла. Одавно људи нису били овако потиштени и гневни истовремено.“

„Крушевљани огорчени и оплакују своју младу суграђанку“. Они су „са револтом и осудом примили овај, досад нечувен догађај.“ Расположење у народу осликавају и следећи извештаји:

Политика: „Њена смрт изазвала је осуду свих Крушевљана. Данас се сазнало да је М. К. била веома скромна девојка и добра ученица. О њеном понашању наставници у Медицинској школи говоре све похвално. Њена трагедија изазвала је у школи гнушање и оштру осуду.“

Миличин разредни старешина Милош Антић је, пошто је истакао њену марљивост, скромност и одговорност, рекао: „Зато смо удар на њено достојанство и част примили као удар на све нас.“

Политика експрес: „Одабрала је смрт бранећи младост и чедност (...) Град под Багдалом је завијен у црно. Сви грађани саосећају са породицом несрећне девојке и свима до свести допире страшна истина да су својом неодлучношћу да се сличним бандама младих хулигана на време супроставе делимично и сами криви за тешку трагедију која се у овом крају не памти.“

У Оптужници је наведено да је Милица погинула „бранећи своју част, част узорне омладинке“: „Поносно и достојанствено пошла је у смрт, скочивши са једанаестог спрата ове вишеспратнице. (...) Трагично, без трунке своје кривице, изгубила је живот узорна девојка, била је понос родитеља, села у којем је рођена и расла, изврстан друг, примерна ученица. Због тога су нечовечни поступци окривљених и њена трагична смрт изазвали револт, огорчење, гнушање и осуду не само грађана Крушевца и околине, већ и читаве југословенске јавности.“

Нападачи су ухваћени убрзо по Миличином паду. За кратко време (до краја године) окончан је и судски процес у коме су осуђени.

 

 

Гнев грађана

 

Политика је 6. септембра 1974. године објавила како је до претходног дана „огорчење против силеџија који су навели младу девојку у смрт“ постајало „све јаче“. У среду, 5. септембра, „пре подне милиционери су једва спасли силеџије од линчовања“.

Овај тешки потрес је Крушевљане мало мобилисао да поразмисле шта ће учине са порастом насиља у граду. Покренули су се да у граду искорене зло.

Миличина смрт побудила је огромно интересовање у целој земљи. Редакција крушевачке Победе је и месец дана после догађаја свакодневно добијала писма од грађана и организација поводом њене смрти. Гнев грађана је био велики.

 Ученици крушевачких средњих школа су сутрадан по Миличиној смрти, 5. септембра поподне, приредили у граду неме демонстрације против силеџијства. Више хиљада девојака и младића прошло је градом без речи, док је на челу поворке ношена велика Миличина фотографија.

 

 

Пред испраћај Новомученице

 

 Илустрована политика: „Док је неколико хиљада грађана прекрило велики трг надајући се да ће можда успети да се домогну петорице криминалаца, готово све школе и сва предузећа у Крушевцу припремали су се за испраћај Милице Костић до њеног родног села Стројинаца под Копаоником. Школе су обуставиле наставу, а општина је обезбедила тридесетак аутобуса за превоз ученика до Стројинаца. Цео Крушевац је изашао на улице да ода пошту својој јунакињи.“

 Пренета је изјава директорке Медицинске школе Стојанке Лукић: „Наша школа је завијена у црно. Изгубили смо ученицу која је у много чему надвисила своје другарице. Њеној скромности, њеном поштењу није било граница.“

 „То је дете из сиромашног села, а знате каква су та деца, која су задовољна и најмањим. Ето, рецимо, наш разред, који је проглашен за најбољи у школи, требало је да иде на екскурзију. Једна од ретких, које нису имале могућности да иду, била је Милица. Верујте ми, она ничим није одала разлог немаштине и тек касније сам дознао за то“, рекао је разредни старешина, професор Милош Антић.

 Политика експрес је пренела да због ове трагедије у Крушевцу „људи већ четврти дан ходају улицама погнутих глава стидећи се и тугујући због једне прерано угашене младости. Угашене на веома окрутан начин“.

 

 

Сахрана

 

Поткопаоничко село Стројинци, у општини Брус, вероватно се није никад ни од једног свог мештанина опростило с више туге и већим почастима него од ученице Милице. Опело је извршио надлежни парох, свештеник Мирослав Стефановић.

За одлазак на испраћај јунакиње владало је велико интересовање. Многи, и они који је нису познавали, дошли су тога четвртка, 5. септембра, на мало сеоско гробље. Мештани су причали да у време сахране нису могли да изброје аутобусе. Било је неколико хиљада људи из Крушевца, Бруса и околине. Међу њима и 400 ученица Медицинске школе у Крушевцу, које су се с дубоким болом и тугом опростиле од своје другарице.

 

 

 

МУЧЕНИЧКИ ПОДВИГ УЧЕНИЦЕ МИЛИЦЕ  (4. део)

("Православље" број 1120)

 

„Велики су били подвизи ове девице,

и зато траже многобројне посматраче.“

(Свети Јован Златоуст, о Св. Пелагији

девојчици,пострадалој 303. године)

 

 

Повучена и мирна, готово неприметна

 

Страдање наше Милице је пример велике супротстављености различитих погледа на живот. Безазленост је супротстављена насиљу и суровости; младалачка, готово детиња, слобода супротстављена је принуди; чистота је свесно супротстављена самоувереној бестидности; истрајавање у самопоштовању упорном настојању да се други понизи.

У Медицинској школи у Крушевцу, где су сви дуго причали о овој драми, Миличин разредни старешина проф. Милош Антић истакао је да је она била „скромна, марљива и увек коректна, са високим моралним принципима и осећањем према обавезама.“ У јавности су истицане и његове речи: „Поуздано знам да се та девојка није досад забављала ни са једним младићем.“

Осим што се знало да је била добра ученица и да је увек желела другом да помогне, била је тиха, повучена и мирна, готово неприметна. Попут неискварене сеоске деце – задовољна и најмањим. Све ово би можда изгледало као тепање некоме кога смо волели, па смо га изгубили, да Милица није све ово и доказала. Оно што се десило 2. септембра 1974. године показује да је ово дете заиста по много чему надвисило друге. Због жеље да другоме помогне се и нашла у клопци.

Признајући да „је била храбра“, начелник СУП-а Крушевца Милисав Миленковић је сматрао да је могла „и да зове у помоћ“. Међутим, као што смо видели из сведочења њених најближих, Милица је, и поред своје дружељубивости, била повучена, мирна, ћутљива девојчица која непотребне приче није водила. Увек је радосно извршавала задатке и желела да помогне. Ненавикнута на ружне ствари, које јој се нису дешавале, она није улазила у конфликте и није била навикла да ишта захтева за себе, нити да се буни. Као једина своја права она је одувек схватала могућност да сама изврши обавезе и да помогне другоме. Добра и искрена, у складу са својим врлинама понашала се и у опасности. Тихо дете се тихо и бранило. Задовољно најмањим, молило је само да га пусте. Нису га услишили. Тако је, и поред своје тихости и нејакости, наишавши на неумољивост, постало јасно да ће се дете бранити по сваку цену – чак и по цену живота.

У складу са својим карактером, тихо и мирно, готово неприметно, она се искрала и побегла.

 

 

Миличина породица

 

Породица је тих дана била у великом болу. Просто нису могли да схвате да је од људи могло да дође такво зло према њиховом детету. Миличина мајка је неколико дана после сахране изјавила пред камером: „То бре није ни у рату тако било. Ја сам била девојка у ратно доба, па нико ми реч није рекао.“ Од бола скрхани отац Милен Костић се храбро држао и рекао: „Има ли шта теже него када се изгуби најрођеније, али сви смо ми поносни на нашу Милицу.“

Миличин брат је био у војсци онога дана када је она пала. Од велике патње, недуго после сахране њему је позлило. Имао је нервни слом. Одвежен је код лекара у Брус а одатле у Крушевац, где је био у болници три месеца.

Смрћу девојке у овом засеоку је време стало. Кукала је и кукала њена мајка – сведочи најстарија ћерка. Бол родитеља је био неизбрисив за живота. Трајао је све до сусрета са вољеним дететом у Царству Божијем – Славка се упокојила 1991. а Милен 2007. године.

 

 

Слобода и преко „природне“ границе

 

Уобичајена реакција оних који страдају (скоро би се могло рећи типска) у сличним ситуацијама јесте да треба сачувати живу главу по цену трпљења много чега. Волећи живот, Милица је радосно похитала у сусрет првом дану нове школске године. Хтела је да живи, али је хтела и да побегне од напасника, да се одбрани, макар по цену живота.

Св. Августин, око 410. године (више од 15 векова пре подвига Милице Костић), у свом најпознатијем делу Држава Божја, бави се овим проблемом. Он је одлучан да не треба платити животом да би се избегло силовање зато што у таквом случају жртва није ништа сагрешила. Ово трпљење је благословено чак иако неправда изгледа претерано тешка. Поменуто трпљење се може поредити са стрпљењем светих мученика који су понели своје страдање, тј. сведочење. Неприхватљиво је самоубиство због погрешног схватања да насиље над телом има за последицу губитак части и угледа, без којих се живот сматра немогућим. Овакав став би био заблуда. Овим је Црква давно, на најбољи могући начин, решила питање односа између стида и разума. „Света воља“, докле год остаје чврста и неуздрмана, јесте оно што чини да тело постаје свето, те никакво насиље над телом души не одузима чедност јер је чедност душевно добро. Ово размишљање, осим што је и логично, јесте и давно признато од стране Цркве.

И Августин сматра да се у оваквој ситуацији треба бранити од напасника и да се у тој одбрани сме изгубити и живот, иако жртва није дужна опирати се до смрти. Опре ли се до смрти, постаје мученица. Међутим, он није себи давао толико за право да би се супротставио уверењу народа, који је већ онда неке девојке, које су поступиле попут наше Милице, поштовао као свете мученице. У његово време Црква је разне Хришћане, који су пострадали под сличним условима, званично препознала и прославила као мученике.

Дакле, прво Августиново размишљање је логично, широко прихваћено, признато и благословено. Природно је да ономе ко не може да се брани једино преостаје да трпи. Он тада, подносећи невољу, успева да сачува живот, али истим трпљењем спасава и душу своју (види: Лк. 21, 19). Међутим, људска личност није овим ограничена. И Августин и Црква поштују слободу човека и преко ове границе. Шта ако неко воли живот и жели да живи, али при том неће да дозволи да му други учини насиље, да га други употреби као неку ствар – ни по коју цену?

 

 

Слободно дете не прихвата ограничења

 

 Милица Костић није хтела смрт, хтела је да живи. Али упавши, без своје кривице, у ситуацију да брани слободу и достојанство људске личности, одупрла се насилницима у потпуности.

И многи други људи трпе насиља, па гледају да што пре изађу из непријатне ситуације. Искуство судске праксе показује да је уобичајена реакција „оштећених“ (правни израз за оне који су трпели насиље) сасвим другачија од Миличине. Реакција оних који страдају, скоро би се могло рећи типска, јесте да се они у сличним ситуацијама пре свега брину да сачувају „живу главу“, па ма шта претрпели. Многи други би на њеном месту попустили и престали да се бране. Због тога што су управо такав („уобичајен“) след догађаја очекивали, зликовци су је и довели у стан на превару. Свакако да то не би радили да су могли да претпоставе да ће Милица овако да реагује. Дакле, уобичајена реакција (како рекосмо – скоро типска) била би да све издржи и да жива што пре оде из стана, те после да их пријави или да ћути. Иначе, сматра се да су код оваквих кривичних дела велике „тамне бројке“, тј. неоткривена кривична дела. Према америчким истраживањима седамдесетих година, уверења да се „ништа није могло учинити“ и да „дело није било довољно важно“ најчешће се спомињу као разлози непријављивања многих кривичних дела од стране особа које су биле жртве.

Дакле, могла је да ћути. Неки вршњаци, и то из Миличиног завичаја, управо су тако размишљали. Један ученик из Бруса је рекао: „Па, она је могла да живи после сасвим нормално, да је дозволила и да је ћутала. Шта, била би жива и здрава.“ Поготову што се све ово догађало у скривеном месту и није било опасности од тога да неко то исприча, чак ни сами зликовци (за њих обелодањивање догађаја било крајње опасно). Наравно да је Милица могла тако да поступи. Међутим, она није хтела да дозволи напасницима да над њом остваре своју намеру. Још нешто треба имати у виду – њој живот у тој ситуацији ничим није био угрожен. Дакле, није била присиљена на то ни јавним мњењем ни опасношћу по живот.

Милица Костић, девојка у најбољим годинама, волела је живот и хтела је да живи. Али је такође хтела да брани образ, слободу и достојанство своје личности. Зато се одупрла насилницима, чак по цену живота.

Жртва, дакле, треба да се брани од напасника и у тој одбрани сме да изгуби и живот, иако није дужна да се брани до смрти. И наша Милица се храбро бранила, али учинивши и више него што је била дужна – бранила се до смрти.

Књига Борба за достојанство открива да скок наше Милице није био ни последица афекта и да је она, иако је била у ванредној ситуацији, имала времена да добро и постепено расуди шта да учини како би напаснике осујетила.

 

 

Зашто она?

 

Многи су се питали: зашто баш она? Била је тиха ученица, повучена, мирна, готово неприметна. Увек је желела другом да помогне. Неискварено и скромно дете – задовољна и најмањим. Другарица из разреда, неколико дана после њене смрти, каже: „Просто нисам могла да верујем да је то њој могло да се догоди.“ Славица Војиновић, такође из разреда, није одмах поверовала: „Нисам веровала да се то баш њој десило, јер је била повучена девојка. Мислим, деловало је некако невероватно да је баш она. Увек је била некако издвојена, не издвојена из друштва, али као особа – није ишла на игранке, на улици није излазила, мислим... Звучало је некако невероватно.“

Најбоља Миличина другарица из детињства Милка, после 37 година пита се: „Ја кажем да ми никога није жалије него ње. То сам се стално питала, зашто она? Она је била најпаметнија, најбоља...“

Чуђење другарица је разумљиво јер је Милица заиста била безазлено и честито створење. Њу нису занимале нити игранке нити да много излази. Она је била једна скромна, једноставна и нормална личност. Основно интересовање јој је било да буде одговорна. „Стварно је анђео била“, говори најбоља другарица из детињства. Зато је сасвим на месту питање многих: „зашто она?“. Била је искрена и настојала да ништа ружно не проговори нити пожели. Као таква показала се као достојан сасуд карактера и благодати да покаже немогућност поробљавања људске слободе и достојанства. Уз то, да потресе савести и покрене многе. Да истакне и прослави Богом усађене вредности које је од детињства носила у себи. Али и да својом смрћу одбрани и друге – да нико више не пострада у том стану, и шире. Када се ово има у виду, може се рећи да Милица заиста јесте жртвовала свој млади живот за општу ствар јер је то било потребно.

Милица је потресла савести многих родитеља и друштвених чинилаца и натерала их да озбиљније размисле, не би ли се покренули да учине нешто против злоупотребе туђе слободе и достојанства. У изјавама појединих друштвених челника и стручњака подвучена је ова страна Миличиног поступка, тј. да својом смрћу она није бранила само себе. Чињеница је да је, после Миличине смрти, милиција много више пажње посветила томе да се слична кривична дела унапред спрече. Радници СУП-а у Крушевцу (а вероватно и шире) су усмеравани да појачају активност у школама, које су чешће обилажене. Појачана је њихова активност у угоститељским објектима, на местима окупљања, на спортским манифестацијама, културним приредбама итд. Поред овог, посебна пажња је посвећивана томе да радници СУП-а у ноћним часовима адекватно пазе на криминогена лица (а тада су се, стручно, тако звали људи под појачаним надзирањем и локалном контролом).

Када све ово знамо, природно је да се запитамо – зашто је ово дете данас скоро потпуно непознато у нашем народу? Њено име је исте године, једном кратком али ефикасном акцијом, потиснуто у заборав. Зашто? Разлоге за потискивање њеног имена открива књига Борба за достојанство.

 

 

Пред престолом Божјим (Отк. 7, 15)

 

Све што смо сагледали потврђује речи Мирољуба Јаковљевића да је она била „Божија особа на овом свету“ коју „као да је сам Бог послао да покаже људима како треба бити добар, поштен и частан“. Чињеницу да је веровала у Бога већ смо истицали због тога што, осим делâ (види: Јак. 2, 24), вера и црквеност легитимишу нечију светост. Таква особа није морала да скочи. Да је истрпела насиље, не би била мање света и беспрекорна јер би њено трпљење било из најплеменитијих побуда. Али, она се одлучила да зликовце осујети и умакла им је, опет из најплеменитијих побуда. По речима Апостола: „Чистима је све чисто“ – „њихов ум и савест“ (Тит 1, 15), а самим тим и свака одлука и поступак.

Тело Милице Костић је изнето из родне куће, те после православног опела положено у гроб у четвртак, 5. септембра. Кроз стакло на унутрашњем ковчегу видело се њено лице. Њени најближи су расудили да је треба сахранити у белој хаљини, како је и учињено. Сада, када дубље сагледамо, видимо у овоме вишеструку символику.

Прво – Миличино прибрајање мудрим девојкама (види: Мт. 1-13), било да се као „уље“ из јеванђелске приче (којим је била испуњена, тј. просветљена ова душа) разумеју добра дела и врлине, било да се као „уље“ разуме сама благодат Духа Божијег – која је „плод врлина“.

Друго – то нас упућује на недоумицу из Светог Писма: „Ови обучени у беле хаљине, ко су, и од куда дођоше?“ (Отк. 7, 13) На ово питање, тајновицу Јовану Богослову је објашњено: „Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише их у крви Јагњетовој“ (Отк. 7, 14), тј. Христовој. „Зато су пред престолом Божијим“, „и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових“ „и водиће их на изворе вода живота“ (Отк. 7, 15).

И заиста, појавивши се „из невоље велике“ (Отк. 7, 14), Милица долази избељене хаљине своје, тј. просветљене душе, чију је чистоту сачувала од детињства. Долази да ступи пред престо Божији, где ће му служити „дан и ноћ у храму његовом“ (Отк. 7, 15).

Давно је речено да је девојачка сахрана „попут свадбене поворке“. Овог пута свадбене одаје су – само долазеће Царство Божије.

 

Инструкције плаћање РУБ  
Инструкције плаћање ЕУР
Инструкције плаћање УСД
Инструкције плаћање ЦХФ

Број телефона је промењен и садa је: 035 8540 363  

Могуће је дати прилог и преко PayPal:

Прилог - Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа
Порука(опционо)

 

baner_eparhija_krusevacka(1).jpg

Наш нови ЦД

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

SPCLink.png