УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ ВЛАДИЧИЦЕ БОГОРОДИЦЕ

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

okoviikona01b%20(1).jpg   

Јерусалим је један од најстаријих градова света. По хришћанском и старојеврејском предању, њега је основао најтарији Нојев син Сим, и сам је у том граду био првосвештеник и цар. Јерусалим значи „мир Божији“. Голготска жртва је требало да помири небо и земљу, човека и Бога, а силазак Светог  Духа у Сиону да открије човечанству царство Божије, царство бесконачног мира. Само  царство Духа се у срцу открива као савршени мир, у којем нема сумње, нема противречности, подела, сукоба и непријатељстава. У Јерусалиму је требало да се зачује прва проповед о спасењу човечанства-како би се као ехо одазвала у свим местима и крајевима земље. У Јерусалимском храму Васкрсења је приказан круг са натписом „Центар света“. Овај натпис изазива чуђење и потсмех оних који под центром земље подразумевају неку географску тачку. Међутим, Јерусалим, и пре свега Голгота и Гроб Господњи јесу центар земаљске и космичке историје. У космографском смислу Земља је зрнце у бездану галаксија који сија од звезда-у једној од небројених скупина звезда. Али Земља у мистичном значењу јесте центар Космоса. Од ње је Своје тело узео Христос Спаситељ. На Земљи је Христос остварио победу над демонима, због тога Земља остаје центар и срце Васељене.

    Јерусалим као да је сјединио у себи све противречности, све сукобе, блиставу светлост и непрозирну таму. То је град свет и преступан, град пророка и богоубица, град хероја и трговаца, који за новац предају Месију на смрт.

    Код  Јездре је речено да је Господ од свих цветова изабрао крин, а од свих градова Јерусалим. Јерусалим је град Божији, али је и демон тамо свио своје гнездо. У Јерусалимском храму су старешине обављале паганске мистерије и клањале се Бафомету.

    Овде су за време Антиоха хиљаде јунака, не само мушкараца, већ и жена и деце ишле на муке и смрт од мача у име Јединог Бога. Овде су пак, тајна братства Луцифера као пауци плела паучину како би ухватила цео свет. Овамо је дошао Христос да би овај град учинио тајанственим пехаром Своје Крви-„каменим  Гралом“. Али је Христос овамо дошао и због тога што су овде могли да Га разапну пре него у било ком другом граду.

   Диван поглед се пружио пред поклониницима с горе Сион. Град је личио на чудну, зграду сливену у једно. Он се дизао у терасама по падинама гора и брда. На обронку горе Морија стајао је Јеховин храм. Изградио га је Соломон, обновио Зоровавељ, украсио и проширио Ирод. Јерусалимски храм је називан осмим светским чудом. У Јерусалиму су апостоли први пут изговорили речи које су постале радоснеи благословене на свим језицима света: „ Христос Васкрсе“. Овде је била основана прва хришћанска заједница.

   Господ је Цркви оставио Свој велики дар- Своју Пречисту Мајку, благословивши Је дугим животом на земљи. Прве главе Јеванђеља по Луци говоре о Мајци Божијој и  Христовом рођењу и детињству.Али је о самој Дјеви Марији у Јеванђелу мало речено .Свето Писмо о Њој ћути, зато што је живот Мајке Божије тајна. Тај живот је скривен од људских погледа. Цар Давид је пророчки писао о Њој: Сва је украшена кћи Царева изнутра [1] (Пс.45,13).Речима се не може описати оно што је изнад речи.

    Недуго пре Успења Божије Мајке јавио Јој се Арханђео Гаврило-Њен Анђео Чувар-с гранчицом палме у руци и рекао да ће Је Господ ускоро узети к Себи. Гранчица палме је символ победе.

   Дјева Марија је једина од људи сачувала потпуну чистоту душе и срца, никада није преварила Бога ни једном мишљу нити једним покретом срца.

   Када су апостоли, Христови ученици, сазнали за блиски растанак, били су обхрвани веома дубоком жалошћу.Али их је  Дјева Марија тешила обећавајући да их смрт неће раставити, већ да ће им после смрти бити још ближа. На дан Успења Богородице апостоли се окупише покрај Њеног одра. Изненада угледаше Христа Који је узео на руке душу Своје Мајке.Дјева Марија је насвојим грудима носила Христа-Младенца, а сада је Њен Син и Бог узносио Њену душу у Вечно Царство, из земаљског Јерусалима у Јерусалим Небески. Уз појање химни и псалама апостоли понесоше одар с телом Мајке Божијекроз Јерусалим у Гетсимански врт; они сахранише Дјеву Марију поред гроба Њених родитеља-светих праведних Јоакима и Ане.

... Када сунце на заласку спуштајући се иза хоризонта својом благом светлошћу обасјава земљу као да се опрашта од ње, небеско плаветнило изгледа нарочито прозрачно и дубоко, а ивице облака су обојене златастом бојом, осећање унутрашње тишине и  мира, обузима срце.

    Тако је једном свети патријарх Јерусалимски Софроније у мислима седео на врху горе Сион. Мухамеданци су се, потукавши византијски гарнизон, приближавали Светом Граду, али је вече било тихо и спокојно.Зраци сунца на заласку су обасјавали небо дугиним бојама. Утим тренуцима је патријарх осетио необично осећање неземаљског спокоја, осетио је дах вечности, као да се време са својим недаћама и ратовима зауставило.

   Патријарх написа на пергаменту речи, које се излише из његовог срца: Свјете тихиј, свјатија слави...(Светлости тиха, свете славе...) Ову бесмртну химну Црква пева за време сваке вечерње. И Успење Мајке Божије личи на опроштај сунца од земље.

   Много је у свом веку видео Свети Град.Војске Вавилонаца и Римљана су га освајале у нападима, рушилезидине тврђаве до темеља, спаљивале светиње,претварале град у рушевине;

   У опустелим кућама становале су сове и дивље звери. Улицама Јерусалима галопирали су војници-Арапи, кретали су се у уредним низовима оковани витези-крсташи-чинило се да гранитне плоче на калдрмисаном путу стењу и дрхте под копитама њихових коња. Изнад градских капија су се смењивале заставе с римским орлом, двоглави византијски орао, полумесец са звездама, бели барјак с крстом, ливански кедар и шестокрака звезда. Јерусалим је претваран у рушевине и поново изграђиван, као да је васкрсавао из пепела. Али међу огромним изнендним ударима гробница Мајке Божије је остајала недирнута. Као да су таласи разбеснелог океана замирали крај ногу Дјеве Марије.

   Дан Успења Мајке Божије је велики празник Православне Цркве. Смрт је постала празник. Сама реч Успење означава „тихи сан“, одмор од земаљских напора и жалости, а затим буђење за вечну радост, вечни дан, у којем нема ноћи, у којем су небеске сфере испуњене сјајем, налик на море светлости.Свети су говорили: “Дан смрти је већи од дана рођења“.Смрт човеку открива њега самог.

   Смрт осветљава дубине душе, тајне одаје човековог срца где се у подсвести чува шифриран, као у поверљиву тајну претворен запис целог његовог живота, његових речи и поступака, жеља и тајних помисли.Ништа не пролази без трага. Све остаје у тајнопису сећања срца. Оно што је на изглед заувек нестало у тамним провалијама прошлости сачувало се у подсвести.

   Велика је мудрост упознати себе. Међутим, ми обично видимо  само површину нашег психичког живота, њен горњи спољашњи слој, а дубине остају скривене за нас.

   У Светом Писму се људско срце пореди с морем. Кад гледамо бескрајно, бездано море које се простире пред нама, које је час тихо и нежно као да је осликано тиркизом, час потамнело од гнева пред буром, час уздигнуте таласе који личе на небеске гребене покривене снегом, видимо само његову површину, а дубина нам остаје недоступна. Не зна са шта крије море на дну, у својој дубини: драго камење или чудовишта, биљке које личе на морске цветове или мртве подводне стене.

    У срцу се скупља све што се дешава човеку. Смрт је последњи тренутак избора људске личности. У вечности нема промена. Тамо је откривање добра и зла које је за време живота човек скупио и сакрио у свом срцу, као богаташ у дубоком подруму. За једне је дан смрти светао и предиван, за друге ужасан као дан смртне казне. За праведника је смрт буђење у прекрасном свету светлости, међу светлим духовима. За грешнике је то ужас који стално постаје све већи.

    Буђење грешника у паклу  је страшније од човека који је заспао летаргичним сном у ковчегу. Онај ко се пробудио у ковчегу не схвата где је и шта му се десило. Он виче, зове у помоћ, али га нико не чује- као у огромној безљудној пустињи; он покушава да подигне поклопац ковчега, али не може чак ни да га помери. Он је чврсто прикован клиновима, на њега су набацане тоне земље, одозго камен на гробу лежи као печат. Долази смрт. А за грешника смрт као уништења неће бити. Он вечно умире у клупку истих таквих змија с људским ликом. Краја нема, време се зауставило у вечности; то је пакао. Пакао је место заборава, место где нема љубави; то је море мржње. Тамо душа постаје демоноподобна. Како се ово дешава човеку? Знате да историја даје запањујуће примере људи- чудовишта, али и у свом свакодневном животу срећемо одвратне појаве суровости и садизма кад човек постаје ако не демон онда ситан злодух, осећа сталну потребу и налази тајну насладу у томе да наноси бол и патњу другима- иако „ситни злодуси“ то нипошто не признају.

    Како семоже спојити љубав Божија и постојање вечних мука? Рај ипакао јесу пре свега унутрашње стање. Неки људи пакао замишљају као огроман затвор, као ГУЛАГ космичких димензија и бивају у недоумици зашто се грешницима не би дала потпуна амнестија, зашто да се не отворе врата ове тамнице? Али хоће ли грешнику који пакао носи у цвом срцу негде бити боље него у паклу? Хоће ли човеку који трули од рака бити лакше и радосније ако се пред њега стави чинија са најдивнијим плодовима ако он не може да прогута ни мрвицу хране? Зар ће онај ко пати од беснила и кога мучи жеђ бити срећан ако види воду ако код њега истог тренутка почињу трзаји и грчеви у грлу? Сама Божанствена Светлост ће мучити и ужасавати грешнике као што је јарка светлост мучна за болеснике с упалом очију. Сваки грех у свом мистичком значењу представља непријатељство с Богом. Грех у оностраном свету саму душу грешника претвара у црни и непробојни пламен мржње према Богу.

    Спасење је синергизам, узајамно дејство две воље- Божанске и људске. Слободна воља је човеково највеће благо. Без слободне воље личност не постоји. Али велики дар богосличности крије у себи велику опасност лажног погибељног избора. Поставља се ново питање: зашто Господ онда није уништио саму могућност греха која се садржи у слободној вољи? Међутим, у том случају би се човек од личности претворио у обичан предмет овог света. Он би престао да буде морално биће, као што не можемо да назовемо моралним аутомат с унапред инсталираним програмом, ма колико тај програм био добар. Сама моралност подразумева слободу избора и деловања, потенцијалну могућност зла, али истовремено и победу над њим.

    Земаљски живот човеку је дат ради слободе избора. Овде, на земљи, у дубинана људског срца решава се судбинско питање: „С Богом или без Бога?“ Љубав спаја, мржња раздваја. Без љубави није могуће богоопштење, без богоопштења није могуће спасење. Ван Божанственог Логоса и његове вечне Светлости открива се област таме и безумља, област пакла и хаоса.

    Пакао је унутрашња усамљеност, вечна богоостављеност, вечна деструкција и распад самог људског бића. Тешко је наћи поређење стања потпуне богоостављености. Замислите свемирски брод који је изгубио правац и лети у бескрајна мртва међузвездана пространства. Земља постаје све удаљенија и удаљенија, као да се сама са страшном брзином удаљава од брода. Земља се претвара у једва видљиву тачку, а затим се губи у космичкој ноћи као у огромном гробу- заувек. Људи осећају да су у необухватном царству смрти, знају да спасења нема, да су осуђени, да су заувек одвојени од Земље као дете од мајчинских груди. Они знају да ће ускоро наступити смрт, али да њихова тела неће лећи у земљу, неће се претворити у топлу земљану прашину, већ ће се изгубити у космосу као на огромном гробљу; да су избрисани из самог сећања Земље.

    Познати богослов из III века Ориген насликао је грандиозну слику апокатастазе- свеопштег повратка Богу, спасења по нужности, по некаквом „надзакону“ којем су подједнако подчињени Бог и човек.

    Ова „нужност“ која затвара читав ток светске историје у круг, где је крај једнак почетку, личи на судбину код пагана. Ориген је, као и сви либерали- утописти, обећао човечанству рај за бадава, који се затим, као у рукама илузионисте, претвара у пакао. Оригеново учење је у моралном аспекту било тајна апологија греха и зато је представљало већу опасност од крвавих култоваМолоха и ритуалних убистава индијских „давитеља“. Оригенова јерес је била одбачена и осуђена на Петом васељенском сабору као лажна нада. Црква не ласка страсном људском срцу; она учи истини, макар та истина била реалност сурова као мач. Она учи о паклу да би људе спасла од пакла; о вечној смрти да би људима даровала вечни живот...

     За време Крсних Страдања, обраћајући се Дјеви Марији и апостолу Јовану Богослову, Христос је рекао: Ево Сина Твога; ово је Мати Твоја! (Јн. 19, 26-27). Егзегети у овоме виде тајанствени смисао: усвајање од стране Мајке Божије свих хришћана које је представљао Јован Богослов.

     У Дјеви Марији хришћани су стекли Небеску Мајку. Њено срце, раширено од страдања, својом љубављу је обухватило читаво човечанство. Тајна Мајке Божије је тајна љубави.

     Највише има чудотворних икона Пресвете Богородице. То је видљиви знак Њеног невидљивог присуства. На икони „ Умиљење“ Њено лице је девствено чисто, готово детиње. На икони „Кипарска“ Она је царски прелепа. На икони „Седмострелна“ Дјева Марија је приказана са седам стрела које су забодене у Њене груди, на Њеном лицу је покорност вољи Божијој. На икони „Пламенолика“ Она је погружена у молитву, окружује је пламен благодати.

      Као што дете своју мајку назива најнежнијим именима, тако су и хришћани своју љубав према Мајци Божијој изразили називима икона: „ Свих жалосних Радост“, „ Утоли моју тугу“, „Помоћница грешних“, „ Омекшање злих срца“, „ Радост“ („ Утеха“), „ Избавитељка“, „ Моћна“, „ Спаситељка оних који пропадају“, „ Неразрушива Стена“. А преподобни Серафим Саровски је Дјеву Марију називао „ Радост над радостима“.

     За хришћане је празник Успења преображење саме смрти, победа над грехом, повратак путника из далеког пута у родни дом.

     Мајка Божија је с нама; Она нас неће напустити док се сунце не окрене од земље натопљене крвљу и сузама.

 

                                                                                                Архимандрит Рафаил (Карелин)

  

  

 


[1]Српски текст: Сва је слава кћери Цареве унутра (Пс.44,14)

Инструкције плаћање РУБ  
Инструкције плаћање ЕУР
Инструкције плаћање УСД
Инструкције плаћање ЦХФ

Број телефона је промењен и садa је: 035 8540 363  

Могуће је дати прилог и преко PayPal:

Прилог - Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа
Порука(опционо)

 

baner_eparhija_krusevacka(1).jpg

Наш нови ЦД

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

SPCLink.png