Бајесова теорема- једна мала капљица у божанственом океану

Бајесова теорема- једна мала капљица у божанственом океану

Прича је доста добра за људе који нису у вери,или који су рационалисти, а за вернике је само још један доказ.

Ово је сведочанство монаха Бенедикта, иначе италијана који је приликом једне посете Косову, доживео сву светост тог дела српске земље и страдање српског народа који живи на тим просторима. Убрзо се крстио, а после пар година замонашио и постао сабрат манастира Високи Дечани. Ово је истинити догађај којег је он лични сведок.

Из више разлога-у које се убраја и ваше стрпљење, за које себи дајем за право да на њега

 рачунам док вам причам причу-ја нисам писац, дакле ништа од стилски дотераног низа речи.

Причу видим као жанр који се превише користи и можда је чак и помало излизан, а био сам и први који је тврдио да после Џејмса Џојса, да би се човек уопште упустио у писање прича, треба да поседује један супер его.

Оно што се, међутим догодило је толико велико, гигантско, и ја не желим да вас лишим могућности да то непосредно сазнате; имајте мало самилости да опростите писцу и стрпљења да ме пратите до краја ових редова, где ће једна „научна прича“ дати други поглед и оденути у достојанствено рухо рационалне природе оно што се десило.

Током наше мисионарске делатности-јер многи од нас то заборављају-ми не гајимо амбиције, не изводимо радове, не подлежемо уображености, нисмо у исчекивању награда, плакета и медаља, ми смо упослени добротворним радом из љубави.А шта је то подсећа нас Свети Павле: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.“

Током наше мисионарске делатности, водећи пројекат „Радости срца“ („Le Gioie del Cuore“), наишли смо на једну породицу која је слика недаћа Срба на Косову и Метохији.

Тата, Дејан, професор теологије на Богословији у Нишу, пореклом из Призрена, мама, Јелена, зубни лекар по професији, али у стварности домаћица, рођена у Великој Хочи и – три дивна детета, седмогодишњи Сава, те Михаило и Јован, близанци од пет месеци.

Нажалост, мали Јован има срчану ману која му успорава развој и стога је неопходна једна сложена интервенција на његовом срцу.

На плећима породице су тешкоће уобичајене за сваког ко има посла са здравственом заштитом у Србији. Преко нашег пројекта, који је управо посвећен деци која имају кардиолошке сметње и болести, породица назире светлост наде.

На дан 28. Децембра, са својим драгим пријатељима Гаетаном и Славицом Паолило, који су одлични медијатори и преводиоци, упознајем малог Јована и његову породицу.

Разговарамо, објашњавам им услове под којима се започиње процедура у којој мали Јован треба дабуде помогнут пројектом. Родитељи су напети, близанци ти и онако преокрену живот, а ако је један од њих још и болестан, онда то компликује случај.

„Ићићу ја у Италију“ –мирно тврди Дејан- Јелена доји Михаила и немамо баш много избора.“

Дискретно покушавам да инсистирам:

„Знаш Дејане, у оваквим случајевима је веома важно задобити  повереље детета и због његових потреба, можда би мама била прикладнија.“

„У праву си - каже ми – али ми не можемо другачије, наш избор је условљен, ићићу ја.“

Дан 8.фебруар, тачно у 16:30 налазимо се на београдском аеродрому „Никола Тесла“, Дејан, мали Јован и његови бака и дека.Поздрави пред пут никад нису били нека једноставна ствар, да их дочара, то је посао једног писца.

Укрцавамо се у 18, лет компаније Air Serbia.Слећемо у Милано, на аеродром Малпенса у 20.Токм лета био сам помало забринут какве ће реакције показат мали Јован и каквих је капацитета поводом тога Дејан, али обојица су прошли испит са одличним оценама: Јован, рођени путник, Дејан, модел за доброг тату.

Дочекали су их волонтери као увек срдачно и брижно , потом смо се опдвезли до једне приватне куће, у ишчекиваљу пријема у болницу заказаног за наредни дан

Сати9, 9.фебруар, почиње процедура у Поликлиници Сан Донато, на одељењу за дечију кардиохирургију.Једно јато лекара и болничара бави се малим Јованом, пред будним оком тате Дејана уз кога смо наша медијаторка Сандра и ја.

То су све неке невероватне руке, руке које лече, које бебу окрећу вешто и брзо,стетоскопски прегледи, електроде које које исцртавају криве на монитору, мало речи, а много гестова који указују на сигурност и одговорност.

Дејан се помало зноји, блед је, помишљам да је узбуђен- нагомила се умор, стрес... али Дејан одваја поглед од детета, граби једну столицу, седа, непријатно му је, тражи погледом Сандру, и говори јој: „Није ми добро“.

Од тог тренутка време мења брзину и чини се да моменти трају сатима, Дејан колута очима, постаје бео као какав леш,  и пада са столице. Озбиљност тог тренутка уочавам по чињеници да лекари малог Јована остављају једној болничарки и бацају се ка његовом оцу, који је изгубио свест. Наређења су кратка, прецизна.

„Положите га на под“

„Подигните му ноге“

„Кисеоник“

„Дефибрилатор“

Сви се гурају око тог човека који је овде дошао да би довео свог малог сина да оздрави, а  садаје на земљи, бео као восак, не одазива се.

Чини ми се да видим једног лекара који убризгава инјекцију, потом лице полако почиње да добија боју,очни капци се помичу, неко му водом кваси лице.

„Носила“

Ефикасни као механизми прецизног часовника, долазе болничари са носилима и Дејан и Сандра нестају, у дубини ходника Поликлинике Сан Донато; да будем прецизан-у дубини неког ходника који припада Првој помоћи Поликлинике Сан Донато. Једва да налазим који тренутак да се повратим, и да схватим да је Дејан у такозваној жутој ознаци хитне помоћи (жуте, особе са озбиљним проблемом који треба збринути у најкаћем  року; у италијанској хитној помоћи се ниво здравственог проблема одређује бојама црвена, жута, зелена, бела), и да смо остали сами, волонтери, мали Јован и ја.

Колико је часова уопште прошло , питам се а благи Кјарин глас ми одговара: „Дванаест минута“. У хитној помоћи после седам часова поставља се дијагноза  да Дејан пати од једног ретког кардиолошког синдрома, познатог под називом Бругадин синдром, тих и потмуо урођени поремећај, који се показује фаталним код младих људи који не знају да га носе.

И шта сад - објашњава нам један пажљиви лекар из хитне помоћи: „Одмах ћемо га примити у болницу, пратићемо га и ако запазимо да је ситуација озбиљна, интервенисаћемо“.Враћам се у собу и мисли су ми ужасно тешке: Дејан у болници, Јован са волонтерима на одељењу, како  објаснити Јелени, која је сада хиљаду километара далеко, оно што се заправо дешава...

Само нас молитва може спасти, и онда – молим се, шта би друго могао да ради један монах.

У 9 сати ујутро Дејан је већ оперисан, лежи без кошуље и нањеговим грудима  је неких тридесетак електрода које су повезане са монитором на коме се исцртавају криве-и-криве и светлуцају бројеви и симболи, неки од тих симбола су срца, а други су слова „о“  и  „к“ која састављена чине „ок“ и одају сигурност.

„Како си, Дејан ?“

„Добро“

„Како прошо операција?“

„Добро, ма знаш ли оче, да ме је оперисао један српски хирург, из Приштине?“

Помишљам да је још под утицајем анестезије, међутим није, тачно је тошто говори, није пролупао, оперисао га је хирург, Србин који је рољен у Приштини, студирао у Нишу и 1986.дошао на усавршавање у Италију, где се специјализовао за Бругадин синдром.

У том тренутку морам да седнем ја – јер почињем да се губим. Дејан је дошао овде због малог Јована, позлило му је услед урођене мане за коју није ни знао да је има, у болници за лечење кардиолошких болести – једној од најчувенијих у Италији; овде су му дијагностиковали редак синдром који се третира у овој болници, где га научно проучавају годинама – дотле да имају одељење за аритмологију и примаријуса на том одељењу који се, за ту материју, сматра једним од најбољих стручњака на свету.

Као да то није дозвољено, пред операцију, док је Дејан разумљиво, уплашен и са тешкоћама покушава да изнаље речи на енглеском, материјализује се пред њим један српски хирург пореклом са Косова и Метохије, који га враћа у живот... ма који је сад ово филм? Ко му је редитељ?

И био је то разлог- због кога сам се одлучио да пишем једном блиском пријатељу мог тате,Ђузепеу по имену, по презимену Аникини, који је по професији а и по звању, редовни професор математичке анализе и рачуна вероватноће на Универзитету у Фиренци.

Овде вам преписујем његов одговор:

Драги оче Бенедето,

Прича коју ми причаш је релативно невероватна,али ако желиш прорачун  - да се не  каже да је наука погнула главу пред религијом – имаћеш га.

Да бих развио променљиве које припадају догађајукоји си ми исприповедао, употребио сам два метода у прорачуну, веома позната и поуздана:Бајесову теорему и њену прмену придружену у развоју Монтихоловог парадокса.

Вероватноћа да Дејану позли првог дана пријема у болницу његовог детета је: 1 од 387.930.

Вероватноћа да Дејану позли у центру који је на листи првих десет кардио – дијагностичких центара у Европи: 1 од 7.474.238

Вероватноћа да Дејану позли у центру који је класификован као врхунски центар у Европи за синдром од кога он пати: 1 од 11.824.664

Вероватноћа да Дејан буде оперисан од стране свог сународника у болничкој структури у иностранству: 1 од 17.179.249

Вероватноћа да Дејан буде оперисан од стране свог сународника који је пореклом из истог региона као и он:1 од 23.027.385.

Комбинаторни рачун свих ових променљивих кад се поставе заједно, доводи до вероватноће која износи 1 од 791.830.781.

Разумем да ти све ове цифре мало говоре, па дабих све ово појаснио, ево неких стандардних вероватноћа:

Постићи шестицу у игрина срећу „лото“SuperEnalotto: 1 od 622.614.385

Добити 5.000.000 евра у игри Gratta e Vinci(греб- греб лутрија у Италији):1 од 7.500.000

Бити погођен метеоритом на неком отвореном простору: 1 од 1.678.214

Бити погођен муњом на неком отвореном простору: 1 од 137.887

У одговору на твоје фино питање, драги мој, не знам шта бих ти рекао, статистички је много вероватније да је читаваова прича једно чудо, пре неголи нека коинциденција под условом да се у чуда верује...

Ето, овде се прича завршава. Није ово прво чудо коме сам присуствовао и сигуран сам да неће бити ни последње.

Видео сам чуда важна и велика – чистоту љубави без повратних интереса наших волонтеракоји су се,у ишчекивању маме Јелене смењивали да се мали Јова неби осетио напуштеним, осмех Сандре увек присутне у потреби да преводи било шта у било којим условима будности или умора, присуство Светог краља Стефана у мом манастиру на Косову и Метохији и многа друга чуда којих сада не могу да се сетим, али и оно, најважније, које се служи у Дечанима, онако као што се служи у билоком другом православном храму сваког дана, у апсиди преплављеној светлошћу, где се хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову.

И питам се – чему и коме је служило ово чудо? Дејану, његовој породици, Богословији у Нишу, нама, да нам предочи један број, немогућ и да се замисли - 1 од 791.830.781, да нам предочи идеју о нашој скучености у духу пред тајном Господњом.

Исувише смо робови нашег сопственог ега, наше важности, наших расејаности у пажњи, наших искушења – глупа смо бића која не примећују океан љубави Божије што нас окружује. Ето шта ме је научио Манастир, то да сам ништа – једна мала капљица у божанственом океану.

Извините ако сам вам одузео нешто од вашег времена. Онај који је био присутан зна, све што сам вам испричао је истинито, то сведочим!

+ Бенедикт

Инструкције плаћање РУБ  
Инструкције плаћање ЕУР
Инструкције плаћање УСД
Инструкције плаћање ЦХФ

Број телефона је промењен и садa је: 035 8540 363  

Могуће је дати прилог и преко PayPal:

Прилог - Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа
Порука(опционо)

 

baner_eparhija_krusevacka(1).jpg

Наш нови ЦД

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

SPCLink.png