ПРВА СЕДМИЦА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Published on Wednesday, 08 March 2017 19:29

„РАДОСНА ТУГА“

            ПРВА СЕДМИЦА ВЕЛИКОГ ПОСТА

          ПРВА седмица  Великог поста  зове се Чиста, јер се за време ње, у песмама и молитвама, чује вапај душе која се каје, чисти, оплакује своје грехе. Тим „стихотворенијима“, Црква учи верне да се одрекну греха у који су пали, и да не изгубе рај, следујући неуздржљивст прародитеља, него да самопрегором уздржавња дођу до спасења и вечног живота. Даље, у служби ове седмице, препоручује се пост, молитва, сузе, покајање, духовни подвизи, чишћење тела и душе, одрицање од греха и страсти, и присвајање врлине бдења, све да би смо се достојно поклонили Крсту, и духовно прославили Христово Васкрсење. За време овог дела поста, молитве су дуже и свечаније, а читању је дато више места него појању. Дужину молитава ове седмице још више повећава Велики канон Св. Андреје Критског на повечерју, прва четири дана Поста. У среду и четвртак присједињује се и канон преподобној Марији Египћанки. У овој, као и у последњој седмици, пост је знатно пооштрен, на тај начин што се прва два дана поста, а по могућству три или четири дана, ништа не једе.

Уколико се у обичне дане ове седмице, тј. од понедељка до петка, деси неки празник, он се преноси или на Сиропусну недељу или на суботу прве седмице. На Сиропусну недељу се чак преноси и празник Сретења Господњег уколико се догоди у неки од споменутих дана.

                                  „СТАЊЕ ДУХА“

„За многе, а можда и за већину православних хришћана, Пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стврног духа Цркве, да нам је готово немогуће да разумемо да постоји „нешто  друго“ у посту, нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго“може  да буде најбоље описано као „атмосфера“,“клима“ у коју човек улази,као, пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупни живот. Сврха Поста је да „омекша“ наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да би смо дожовели скривену „глад и жеђ“ за заједничарењем са Богом.

       До ове „посне атмосфере“, овог јединственог „стања духа“ долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време Поста уводе у литургички живот. Та богослужења нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста.

       „Тужна радост“ - туга мог изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутности и опраштања, весеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома, таква је „атмосфера“ посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.

• < Prev
• Next >