НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА

НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА

            Свака  недеља Великог поста има две теме, два значења. С једне стране, свака припада једној секвенци у којој се откривају ритам и духовна „дијалектика“ Великог поста. Прва и основна тема у недељама поста је она првенствено истакнута у одељцима који се читају из  Светог Писма.  С друге стране, током историјског развоја Цркве свака је недеља за време поста добила и другу тему. 

 Тако, прве  недеље Црква слави НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА, друге недеље пева се служба у част Св. ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ,трећа недеља Великог поста је  КРСТОПОКЛОНА, Четврте недеље Великог поста Црква се сећа  духовних подвига Св. ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА,Пете недеље Великог поста Црква побуђује верне на покајање и врши последовање Преподобне МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ,шесте недеље Црква слави ЦВЕТИ – СВЕЧАНИ, ЦАРСКИ УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У СВЕТИ ГРАД ЈЕРУСАЛИМ, након чега наступа  СТРАСНА СЕДМИЦА посвећена страдањима и смрти ГосподаИсуса Христа,а која нас уводи у празник ВАСКРСЕЊА, ПРАЗНИК ЖИВОНОСНОГ ВАСКРСЕЊА ГОСПОДА БОГА И СПАСИТЕЉА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА.

ПРВА НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА

    У овај  дан слави се спомен васпостављања поштовања икона 843. Године, за време царице Теодоре и патријарха  Методија, после дугог гоњења икона у 8. И 9. веку, и зто се ова недеља и зове Недељом православља, тј. Недељом праве вере. Веза ове прославе са Великим постом је чисто историјска. Прва „победа православља“ десила се баш у ову недељу.

       Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали, до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена ибеспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

   Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надахнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу православља, 11. марта 843. године. То је време патријарха Светог Методија исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.

  Синодикон (саборски проглас) ову Победу православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога.

     А у овај дан, помиње се и чудо са царем Теофилом, гонитељем икона, којем су опроштени греси, пошто се Црква молила за њега и он се потом покајао. Исто тако, после часова, а пре литургије, или пред крај  богослужења, обавља, у овај дан, у саборном храму, надлежни архијереј тзв. Чин православља, тј. архипастир излази на средину цркве са свештенослужитељима који износе иконе Спаситеља и Богородице, и полажу их на аналогије (налоње). САСТАВОМ СВОЈИМ, чин је, иначе, молбено и благодарствено пеније, а главна му је мисао - молба за очување мира у Цркви, и за обраћање заблуделих на пут истине.

Инструкције плаћање РУБ  
Инструкције плаћање ЕУР
Инструкције плаћање УСД
Инструкције плаћање ЦХФ

Број телефона је промењен и садa је: 035 8540 363  

Могуће је дати прилог и преко PayPal:

Прилог - Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа
Порука(опционо)

 

baner_eparhija_krusevacka(1).jpg

Наш нови ЦД

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

SPCLink.png