Божић и Божићни обичаји

Божић и Божићни обичаји

Јосиф и Марија дакле, иако беху Витлејемски староседеоци опет се решише, пошто Витлејем беху напустили, да у Назарету живе и да се ту настане, као што се то често догађа, да многи напуштају оне градове у којима су се родили и да у онима у којима им није порекло живот свој проводе. Пошто се Христос требао у Витлејему родити, то је и наређење дато које их је и без воље том граду, по Божијој наредби, одвело. Јер указ који је налагао да се свако у својој постојбини упише, принудио је и њих да из Назарета у Витлејем ради пописа дођу. А то откривајући и Јеванђелист је рекао: “А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која беше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца” (Лк. 2, 4-7). 

Видиш ли љубљени, како промисао Божији дела своја и кроз верне и кроз неверне руководи тако да и они, што су од благочасти отуђени, познају силу и моћ Божију. Господу Исусу рођеном у Витлејему најпре се поклонише пастири и мудраци (звездари) cИстока, дакле, најпростији и најмудрији овога света. И дан-данас најискреније се клањају Господу Исусу, Богу и Спасу, најпростији и најмудрији овога света. Покварена простота и полуучена мудрост вазда су били непријатељи Христова Божанства и Његовог Јеванђеља. 

Божић је првиод дванаест великих хришћанских празника. Богослужбено име овог празника је - Рођење у телу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. Српски народни назив овог празника – Божић, настао је од речи Богић (=мали Бог). Због особитог значаја, у црквеним књигама назива се „Мала Пасха“, а Св. Јован Златоусти назива га „часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника“. Да није било Божића не би било ни Васкрса (празника над празницима), ни Духова, ни Цркве, ни Хришћанства.

У првим вековима Хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог крштења, под заједничким називом Богојављење, (грчки Θεοφάνια), или тачније, јављање (грчки Επιφάνια). Према Златоустом, то је због тога што се Христос крстио на дан свога рођења. Као што Сунце надјачава и побеђује таму, тако и Рођење Христово, тј. рођендан Сина Божјег надјачава људску таму, грех и патњу. У тропару на Божић певамо: „Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост богопознања.“ На месту рођења Христовог у Витлејему, царица Јелена подиже у IVвеку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима наређују свеопште празновање дана Христовог рођења.

ПРАВОСЛАВНИ СРБИ знају да Божићу претходи ПОСТ од шест недеља, да увек долази Божић, па Нова година. И онај који то зна неће у весељу  прослављати  „грађанску“  Нову годину, него ће то за њега бити обичан дан као и сви остали, пре свега дан поста и припреме за велики празник Божића када славимо рођење на земљи Сина Божијега.           Божићну радост, толико својствену и блиску деци, осетиће сви они који себе (и своју децу) ваљано припремају да дочекају новорођеног Богомладенца Христа током шест недеља Божићног поста, које је света Црква одредила за очишћење душе и тела: постом, молитвом, светом тајном Покајања и Исповести и светим Причешћем. Треба знати да ако не буде ове унутрашње припреме, ма колико држали оне спољашње и дивне обичаје, наше слављење Божића нити ће Богомладенцу Христу бити угодно, ни нама спасоносно.

Дубоке и надумне тајне Божића наш српски народ је превео на свој језик и изразио их у предивним и богатим божићним обичајима. Више него било који други празник. И више него било који други православни народ. Ти обичаји, у суштини су исти у свим крајевима где православни Срби живе, али се у појединостима и разликују од места до места, од села до села. Нарочито су ти обичаји осиромашени у тзв. урбаним срединама, по градовима, премда се и тамо одржавају, макар символично.

Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета у цркви се узме освећена гранчица бадњака и сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће.

На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Зато је овај дан назван Туциндан. На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.            Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.

Бадњакје обично младо, храстово или церово дрво, које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.Бадњак символички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

После бадњака у кућу се уноси Слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба јеБожић.Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља. Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима:"Христос се роди!"и отпоздрављају: "Ваистину се роди!" Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се Положајник.Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: "Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца), Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај". Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове Чесница.У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, главу и део од ребара. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се "Оче наш" наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Према народним обичајима, једна врста жртве која се приноси Богу и вуче корене из времена веровања пре хришћанства, а помиње се и у старозаветним књигама jeБожићна печеница. Порекло је сигурно из времена многобоштва, а Црква је овај обичај прихватила и благословила, са образложењем да после Божићног поста, који траје шест недеља, јака и мрсна храна добро дође. За печеницу се обично коље прасе  или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.

Инструкције плаћање РУБ  
Инструкције плаћање ЕУР
Инструкције плаћање УСД
Инструкције плаћање ЦХФ

Број телефона је промењен и садa је: 035 8540 363  

Могуће је дати прилог и преко PayPal:

Прилог - Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа
Порука(опционо)

 

baner_eparhija_krusevacka(1).jpg

Наш нови ЦД

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

SPCLink.png