Свети Василије Велики

Свети Василије Велики

Православна Црква, првог дана у години, молитвено прославља Обрезање Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа иСветог Василија Великог. Овога дана служи се Литургија Светог Василија Великог.

Обрезање Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.У осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израиљу још од времена Аврамова. Том приликом надедоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврил Пресветој Деви. Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце. Испунивши тај пропис законски Он га је заменио крштењем у цркви Својој. "Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар" (Гал. 6, 15), објављује апостол. (У црквеној служби овај Господњи празник нема ни предпразниства ни попразниства).

 

Свети Василије Велики архиеп. Кесаријски.Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово.

 

 

Тропар празнику, глас 1.

Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Анђелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче!

Тропар Василију, глас 1.

По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Св. Јован Златоусти

БЕСЕДА НА НОВУ ГОДИНУ


Изговорена против оних који прате новомесечја и устројавају бучне забаве у граду, а такође и на речи апостола Павла: Све на славу Божију чините (1. Кор. 10; 31).

Реч „каланде” или „календе” потиче од латинске именице calendaeи означава први дан римских месеци. Народ је тих дана празновао и прослављао. Како се са великом вероватноћом може закључити из њеног садржаја, Св. Јован Златоуст је ову беседу изговорио у Антиохији, 1. јануара 387. године по Рождеству Христовом. Њен пун назив гласи: „ Беседа на Календе, у одсуству епископа антиохијског Флавијана, изговорена против оних који прослављају нову годину и праве бучна весеља по граду, као и на речи апостола: Све на славу Божију чините (1. Кор. 10; 31)”

1. Као што је хору неопходан хоровођа, а посади морепловаца кормилар, тако и ово данашње сабирање свештеника тражи свог заједничког оца, свог архијереја. Често се догађа да одсуство руководитеља и у хору и на броду узрокује велику пометњу и несигурност. Овде се, међутим, није тако догодило. Премда(епископ) није овде присутан телом, присутан је духом; он је и сада овде и стоји међу нама, иако је код куће, исто као што смо и ми с њим, иако се налазимо овде. Сила љубави је таква да она сабира и сједињује оне који се налазе на великом растојању један од другог. Онога, кога волимо, ми замишљамо свакога дана, чак и ако живи у туђој земљи и ако је од нас одвојен бескрајним морима. Исто тако и онога, од којега се одвраћамо, често као да уопште не видимо, чак и кад би стајао у нашој близини. Где постоји љубав, тамо просторно растојање ништа не значи; а где ње нема, тамо ни близина ничему не користи.

Када сам недавно беседио у похвалу блаженом Павлу, били сте толико радосни као да сте га видели да је ту, међу нама, иако његово тело лежи у царском граду Риму, а душа му је у рукама Божијим – душе праведника у руци су Божијој, и патња их се дотаћи неће(Прем. Сол.3,1). Међутим, сила љубави поставила га је испред ваших очију. И данас бих хтео да се бавим овом темом, али устремљеност моје беседе привлаче друге ствари, привлачи је сагрешење које данас извршава читав град. Нека они који желе да слушају похвале Павлу најприје почну да ревнују на његовим врлинама и нека се удостоје да слушају о њима. Иако, дакле наш духовни отац није са нама, започећу да вас поучавам крепећи се његовим молитвама. Иако се телом није налазио уз (израиљске) борце, Мојсеј је допринео њиховој победи, и то не мање од бораца, него и више од њих, јер је у вис подизао руке, храбрећи своје и силно застрашујући непријатеље (в. 2. Мојс. 17). Као што силу љубави не може да спречи просторно растојање, тако је и са дејствовањем молитве: као што љубав сједињује оне који су раздвојени, тако и молитва може да донесе велику корист онима који су далеко један од другог. Смело, дакле, ступимо у борбу, јер и нама сад предстоји бој, али не са Амалићанима као што је било онда, нити пак са неким другим варварима који насрћу, него са демонима који свечано пролазе тргом.

Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмијавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагрешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и улепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично. Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на детињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претерано штетно: то је тек нека неразмна усрдност, која изазива подсмех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање(разметање) какво сада постоји подстиче на смех и завист – на смех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести.

2. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду. Данас су најжалосније од свега надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они који се тиме баве прате(надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и кажем: раскалашност, због зога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима , пријатељима или суседима. Зар нисте чули речи апостола Павла: Гледате на дане и месеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (Гал.4; 10-11)?
Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и посљедица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творијо вољу Божију. Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цела година бити срећна. Ако пак не будеш марио за врлине и ако будеш очекивао радост за своју душу у зависности од првог дана месеца и од рачунања дана, бићеш лишен свакога добра.
Будући свестан тога и настојећи да нас одвоји од труда на врлини и да угуши ревност наше душе, ђаво је научио људе да срећу или несрећу повезују са данима. Ко верује да су неки дани срећни а неки несрећни, тај се у несрећни дан неће бринути о добрим делима, мислећи да ће сав његов труд остати узалудан и бескористан услед (кобне природе) дана. И опет, он се оваквих дела неће прихватати ни током срећних дана, мислећи да му услед добре природе самог дана његова лењост никако неће нашкодити. Он ће тако и у једном и у другом случају изгубити своје спасење, и, сматрајући свој труд час бескорисним а час сувишним, живот ће проводити у лењости и пороцима.
Знајући за то, требало би да избегавамо ђавоље замке, да избацимо такве мисли из својих умова и да не пазимо на дане тј. да неки дан ненавидимо, а неки дан да волимо. Лукави демон не насрће на нас овако само зато да би нас гурнуо у лењост, него да би истовремено и оклеветао творевину Божију, и да би душу погрузио у безбрижност и безбожност. Ми тога морамо да се клонимо, и да јасно знамо да ништа није зло осим греха, а да ништа није добро осим врлине и угађања Богу. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га просветљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вјере( досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити. На тај начин ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце, нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује. Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже:Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине( 1. Кор. 5;)


Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добирим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савест и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести? Према томе, ако желиш да имаш користи од почетака нових месеци, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости.

3. Тако размишљај на почетку нових месеци; овога се сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце:Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стах Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на зељу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској(незнабожачкој, паганској) прелести.

Ти си уписан у вишњи град и ти си његов житељ, ангели обитавају уз тебе. Тамо нема светолости која се претвара у таму, нити дана који окончава ноћ, него је увек дан и увек светлост. На њега ћемо стално да мотримо. Тражите оно што је горе, каже апостол, где Христос седи с десне стране Бога( Кол. 3; 1). Ти немаш ништа заједничко са земљом, где постоји кретање сунца, његови периоди(циклуси) и дани. Ако пак живиш праведно, онда ће и ноћ за тебе постати дан, исто као што ће се за оне који живот проводе разуздано, у пијанству и неуздржању, дан претворити у ноћну таму, не зато што се сунце угасило, него зато што је њихов ум помрачен пијанством. Придавати толики значај неким данима, очекивати од њих посебно задовољство, палити светиљке по трговима и плести венце – све је то знак детиње узнемирености. Ти си се већ ослободио ове слабости, достигао си зрео узраст и уписан си међу грађане(житеље) неба. Не осветљавају тргове вештаственим огњем, него свој ум просветли духовном светлошћу, тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима, рекао је Господ (Мт. 5; 16).
Оваква светлост донеће ти велику награду. Не украшавај венцима врата свога дома, него води такав живот, да из руке Христове примиш венац правде на своју главу. Нека ништа не буде бесциљно и безразложно. Павле заповеда да све творимо на славу Божију. Ако , дакле, једете – каже он – ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор. 10; 31). Како је могуће, рећи ћеш ти, да једем и пијем на славу Божију? Позови сиромаха и учини да Христос буде заједничар у твојој трпези, па ћеш тако и јести и пити у славу Божију. Апостол није заповедио да се само то чини у славу Божију, него и све остало, као што је излазак на улицу или остајање код куће, тј.(заповедио је) да и једно и друго буде ради Бога. Како је пак могуће да и једно и друго буде ради Бога? Кад долазиш у цркву, кад учествујеш у молитви и у духовном поучавању, онда тај излазак из куће бива на славу Божију. Исто тако, могуће је да и код куће останеш на славу Божију. Како и на који начин? Кад чујеш буку, пометњу, ђаволске поворке, кад чујеш да су порочни и раскалашни људи испунили трг, онда остани код куће и удањи се од те вреве. Тако ће твоје остајање код куће бити на славу Божију. Као што је могуће да ради Бога и остајемо код куће и излазимо из ње, тако је могуће да на славу Божију и хвалимо и прекоравамо. Како је могуће, упитаћеш ти, да некога хвалимо или прекоравамо на славу Божију? Ви понекад седите у радионицама и видите како поред вас пролазе рђави и покварени људи, намргођених обрва, умишљеног изгледа, у пратњи мноштва готована и улизица, у раскошним одеждама и са скупојеним накитом, грамзивци, који су приграбили туђе. Ако неко тада каже да овом човеку треба завидети и да је он срећан, онда таквога прекори, покуди га, затвори му уста, тугуј за њим и плачи. То значи прекорети Бога ради. За оне који седе с тобом такав прекор поучиће мудрољубљу и врлини и одвратиће их од дивљења световним стварима. Онога који је рекао нешто такво, запитај: „ Зашто га сматраш срећним?” Зар зато што има дивног коња са позлаћеном уздом, што има много слугу, што се одева у блиставу одећу, што свакодневно прекомерно пије и једе? Он је због тога несрећан и убог и достојан безбројних суза. Видим да у њему самом не можете ништа да похвалите, па онда хвалите оно што је спољашње, тј. коња, узду и одећу, који немају никакве везе са њим самим. Реци ми, шта је жалосније од тога, када дивљење изазива његов коњ, коњска узда, љепота одеће и стаситост његових слугу, а у њему самом не може да се нађе ништа достојно похвале? Ко је сиромашнији од оног човека, који нема ниједно сопствено добро, ништа са чим би могао да оде одавде( у вечност), него се украшава туђим? Наш сопствени украс и богатство не представљају слуге, одежде и коњи, него душевна врлина, богатство у добрим делима и одважност пред Богом.

4. Напротив, када видиш сиромашног, одбаченог, презреног, који живи у беди, али врлински, и када га они који седе са тобом назову јадним, ти га похвали. Твоја похвла ће томе који пролази бити савет и препорука за частан и добар живот. Ако кажу:„ како је несрећан и јадан”, ти одговори да је блаженији од свих других, да му је пријатељ Бог, да живи врлински, да је стекао богатство које никада неће потрошити, да има чисту савест. Какву је штету претрпио тиме што
нема новаца, када је у наслеђе добио небо и будућа небеска блага? Ако и сам будеш овако размишљао и ако и друге будеш томе поучавао, добићеш велику плату и за прекор и за похвалу, јер си и једно и друго чинио на славу Божију. Као потврду да ово што вам говорим није испразно заваравање, да је велику награду Бог припремио онима што овако размишљају и да се слично расуђивање сматра за велику врлину, саслушај шта каже пророк, будући да он прекоревање порочних људи и похвалу оних што се плаше Бога убраја у врлине. Набројавши остале врлине човека којега Бог треба да прослави и указавши на то какав треба да буде онај који ће се настанити на гори светој Његовој, тј. рекавши да треба да буде непорочан, да чини правду и да говори истину у срцу своме, да не слаже језиком, да не учини ближњем своме зла и да не прими поругу на суседе своје, додаје да је пред таквим човеком унижен лукави, а оне који се боје Господа он прославља( Пс. 14; 1-4). Он тиме показује да презирање лукавих (порочних) и похвала и величање благочестивих (добрих, благих) такође спадају у врлине. О томе говори и на другом месту: А мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже и : Зар нисам оне који Те мрзе, Господе; омрзао, и због непријатеља Твојих копнио и венуо(Пс. 138; 17, 21)? Не прекоревај онога којега Бог хвали, а Он хвали онога што живи праведно, макар био и сиромах. Не хвали пак онога од којега се Бог одвраћа, а Он се одвраћа од онога што живи порочно, чак и ако је окружен богатством. Било да некога хвалиш или да га прекореваш, и једно и друго учини у сагласности са вољом Божијом. Могуће је и да некога прекореваш, а да то буде на славу Божију. Како? Често се догађа да негодујемо на своје слуге. Како је, дакле, могуће да их прекоравамо Бога ради? Ако видиш да се неко опија или да краде било да је то твој слуга, твој пријатељ или неко други, ако видиш да хита у позориште или да је немаран према својој души, да се заклиње, да крши заклетву или да лаже, онда узнегодуј, казни га, побрини се за њега и исправи га.


Тако ћеш све учинити Бога ради. Међутим, ако видиш да ти је у нечему сагрешио или да запоставља своја задужења, опрости му и опростићеш Бога ради. Сада пак многи чине сасвим супротно, и у односу на слуге и у односу на пријатеље. Кад неко сагреши против њих самих, постају строге и немилосрдне судије, а када неко вређа Бога или погубљује своју душу не кажу на то ниједну једину ријеч. И опет, да ли је потребно да задобијемо пријатеље? Нека то постану Бога ради. Да ли треба да задобијемо непријатеље? Нека и то постану Бога ради. Како је, међутим, могуће да и пријатеље и непријатеље задобијемо Бога ради? Ако не будемо тежили да нам пријатељи буду они чијим новцем можемо да се користимо, који ће нас позивати на раскошне трпезе или они поред којих ћемо имати људску заштиту, и ако, насупрот томе, будемо свесрдно настојали да пријатељима учинимо оне што могу да устроје нашу душу, да нас долично посаветују, да нас прекоре кад грешимо, да нас покуде кад смо у заблуди, тј. оне који ће нас својим саветима и молитвама приближити Богу, онда смо задобили пријатеље Бога ради. Исто тако, могуће је да и непријатеље задобијемо Бога ради. Ако видиш раскалашног, гнусног и преиспуњеног пороцима и нечистим учењима човека који може да те сруши и да ти нашкоди, одбаци га и удаљи се од њега као што је и Христос рекао: Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе(Мт. 5;29). Он нам тиме наређује да и оне пријатеље, које волимо као сопствене очи и који су нам потребни у житејским стварима, одсечемо и одбацимо уколико наносе штету спасењу наших душа. Ако се налазиш на неком скупу и водиш дуг разговор, онда и то чини ради Бога; и опет, ако ћутиш, онда ћути Бога ради. Како је пак могуће да Бога ради будемо и на скупу? Ако за време док тамо седиш не говориш о световним или безначајним и испразним стварима које су сасвим недоличне, него о нашем мудрољубљу, о пакленим мукама и о небеском Царству, уместо што би говорио о сувишним и бескорисном, нпр.о томе ко је дошао на власт, ко ју је изгубио, а ко је кажњен, како је неко извукао корист па се обогатио, шта је један после смрти оставио другоме, како је неко лишен наследства иако је очекивао да буде међу првим наследницима и о томе сличним стварима. О томе нећемо да разговарамо, нити ћемо то другима допустити, него ћемо пазити само на то да и делима и речима угодимо Богу. Исто тако, може се и ћутати Бога ради, и то онда када те вређају, прекоравају и када трпиш небројена зла, а ипак све то великодушно подносиш и ниједном речју не узвраћаш ономе који ти то чини. Не само да је могуће хвалити или прекоравати, остајати код куће или излазити, говорити или ћутати Бога ради, него је могуће и плакати и туговати, и радовати се и веселити, и све то на славу Божију. Када видиш да твој брат греши или ако и сам паднеш у неки преступ па почнеш да уздишеш и да тугујеш, онда ћеш помоћу такве туге задобити спасење због којега се никада нећеш покајати, како и Павле каже:Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор.7, 10). Ако видиш да неко напредује немој да му завидш, него заблагодари Богу Који је учинио да твој брат буде тако славан; учини то онако као да благодариш за сопствено добро и добићеш велику награду због такве радости.

5. Реци ми, шта је жалосније од завидљивих људи који, иако треба да се радују и да имају корист од своје радости, уместо тога тугују због туђе славе и таквом патњом привлаче на себе казну Божију и неподношљиве муке? И зашто да говоримо о похвалама и прекорима, о тугама и радостима, када и од најмањих и најобичнијих ствари можемо да добијемо велику корист, ако их творимо на славу Божију? Шта је безначајније од шишања косе? И то, међутим, може да се учини Бога ради. Ако не будеш отмено сакупљао косу, ако не будеш украшавао лице и ако се не будеш улепшавао због саблажњавања и завођења оних што те гледају, и ако се, насупрот томе обучеш једноставно, узгредно и како налаже потреба, онда ћеш и то учинити Бога ради и бити награђен за то што си обуздао порочну пожуду и одсекао наумесну сујету. Уистину, ако Царство небеско насљеђује онај који Бога ради пружи чашу студене воде(Мт.10;42), замисли какву ће плату имати онај који све што чини – чини Бога ради! Може се и ходати Бога ради и гледати Бога ради. Како је могуће да гледамо и ходамо Бога ради? Кад не хиташ са безбожношћу, кад се не бавиш туђом лепотом, када видиш да ти у сусрет иде жена, па обуздаш очи и оградиш поглед страхом Божијим, онда то чиниш Бога ради; исто тако, кад не одевамо скупоцену одећу која нас чини рзњеженима, него ону(одећу) која је довољна да нас покрије. Ово правило може да се примени и на обућу. Многи су дошли до такве размажености и раскалашности, да чак и обућу улепшавају и на све начине украшавају, ништа мање него што други украшавају лице. То је обележје нечисте и изопачене душе. Иако изгледа неважно, то и код мушкараца и код жена може да буде знак и доказ великог пада(пропасти). Могуће је, дакле, да и обућу користимо Бога ради, ако се у свему ограничимо на потребу и ако она(потреба) постане мера коришћења. Саслушај како један мудрац говори да и ходом и одевањем можемо да прославимо Бога: Одећа човекова, осмех зуба и кораци његови сведоче о њему(Прем. Сир. 19; 27). Ако се, дакле, будемо показивали као умерени и достојанствени и ако испољимо сваку бригу о томе, онда ће се при сусрету с таквим човеком задивити и неверник, и раскалашан, и необуздан, ма како да су безосећајни. Када узимамо супругу(тј. ступамо у брак), и то треба да чинимо Бога ради, не трудећи се да добијемо богато имање, него да пронађемо жену благородне душе, не богатство у новцу и знамените претке, него врлину и кротку нарав; треба да бирамо сапутницу у животу, а не пратиљу на гозбама.

Зашто бисмо све набрајали? На исти начин ко што смо то горе учинили, можемо да испитамо сваки догађај и свако дело, и да све извршавамо Бога ради. Када пристану у неки град, трговци који плове морем не излазе из луке на тржницу пре него што сазнају колико ту могу да добију за своју робу. Исто тако, ни ти ништа немој да чиниш или да говориш што неће бити на корист славе Божије. Не говори ми да је немогуће све чинити Бога ради. Ако и обућа, и шишање косе, и одећа, и понашање, и изглед, и разговори и скупови, и уласци и изласци, и досетке и похвале, и прекори и одобравање, и дружење и непријатељство, могу да буду Бога ради, шта још остаје што се не може обављати Њега ради, ако то желимо? Шта је горе од положаја тамничара? Зар се не чини да је његов живот нечаснији од било ког другог? Могуће је, међутим, да и он, ако то хоће, од свог живота има користи, односно ако буде бринуо о заточеницима, ако буде служио неправедно затворене, ако буде уточиште свима којима је то потребно уместо да користи туђу несрећу. Тако се спасо и тамничар који је чувао апостола Павла(в.Дела ап. 16; 31). Одатле се види да ми од свега имамо користи. Реци ми, шта је веће зло од убиства? Међутим, и оно је некад било узето као правда ономе ко се одважио извршити – ето колко је важно чинити нешто Бога ради! Како је убиство могло бити узето за правду? Мадијанци су желели да побуде гњев Божији против Јудејаца и надали су се да ће их савладати онда када их Господ више не буде штитио. Зато су улепшавали своје кћери и слали их као неку војску, а ове су заводиле Јудејце и наводиле их најпре на блуд, а потом и на безбожништво. Када је то видео, Финес је зграбио мач и њиме пробо двоје затечених у греху блуда, тако да је овом својом одлуком зауставио гњев Божији (4. Мојс.25). Иако је сам чин представљао убиство, његова посљедица била је спасавање свих оних који су хрлили у пропаст и зато је његовом извршиоцу било узето за правду. Тако убиство не само да није оскрнавило његове руке, него их је учинило још чистијима. То је сасвим оправдано, јер он га није извршио из мржње према убијенима, него ради спасења осталих: убио је двоје, а спасао хиљаде. Он је поступио онако као што поступају лекари када одсецају труле удове, да би спасли здравље целог тела. Зато и псалмопојац каже: И устаде Финес, и умилостиви, и престаде сеча(пропаст). И урачуна му се у правду, из нараштаја у нараштај, до века(Пс. 105, 30). Сећање на тај поступак остало је бесмртно. Насупрот овоме, други се молио и тиме увредио Бога, а ту мислим на фарисеја (в. Лк. 18). Финес је починио убиство и задобио благонаклоност Божију, а овај је молитвом увредио Бога и сагрешио, односно, није то учинио самом молитвом, него расположењем духа током молитве. Према томе, и духовно дело може да нам нанесе велику штету, ако се не извршава Бога ради. Напротив, и световно дело може да донесе велику корист ономе, ко га твори из љубави према Богу. Шта може да буде горе и теже од убиства? Па ипак, оно је учинило праведником човека који се одважио да га изврши!


Какво ћемо оправдање имати ми, који тврдимо да се не може од свега добити корист и да се не може све чинити Бога ради, кад се нашао такав, који је имао користи чак и од убиства? Ако желимо да будемо пажљиви, онда читав живот можемо да водимо овакву, духовну трговину. Нпр., нећемо тражити незакониту цену, нећемо очекивати да роба поскупи да бисмо је продали онима којима је потребна. Ко не да жита, проклиње га народ, каже Писмо (Приче Сол. 11; 26). Зар је потребно да о свему говоримо појединачно, кад све може да се представи на једном примеру? Као што они који зидају кућу, када хоће да подигну зид, развлаче конопац од угла до угла и тако граде здање чије површине немају неравнине, тако ћемо и ми, уместо тог конопца, употребити апостолску изреку: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор. 10; 31). Свеједно је, дакле, да ле се молимо, или постимо, да ли оптужујемо или праштамо, хвалимо или кудимо, улазимо или излазимо, продајемо или купујемо, ћутимо или разговарамо, или ма шта друго да је у питању – све треба да чинимо на славу Божију. Оно пак што није на славу Божију, нећемо нити да чинимо, нити да говоримо, и ма где се налазили, са собом ћемо, уместо жезла, оружја, страже или небројеног блага, носити поменуту изреку, записавши је у својим мислима, како бисмо, чинећи, говорећи и предузимајући све на славу Божију, од Њега добили славу и овде, и по одласку одавде. Прославићу оне који Мене прослављају, каже Господ (1.Сам.2,30). Дакле, не само речима него и делима, непрестано ћемо прослављати Њега, са Христом Богом нашом, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.


(СЛАВА ГОСПОДУ ЗА СВЕ – СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ – ИЗАБРАНЕ БЕСЈЕДЕ )

 

Инструкције плаћање РУБ  
Инструкције плаћање ЕУР
Инструкције плаћање УСД
Инструкције плаћање ЦХФ

Број телефона је промењен и садa је: 035 8540 363  

Могуће је дати прилог и преко PayPal:

Прилог - Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа
Порука(опционо)

 

baner_eparhija_krusevacka(1).jpg

Наш нови ЦД

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

SPCLink.png