Свети Антоније Велики

Свети Антоније Велики

SvAntonijeVeliki.jpg

Преподобни Антоније је радоначелник и патријарх свег хришћанског монаштва, непревазиђени идеал монашког живота и подвижништва. Манастирска капела у Лешју посвећена је овом дивном оцу монаштва, когаСрпска Православна Црква прославља 17. / 31. јануара. Као што је по спољашњости био мио, тако је и у вери био чист и диван. Никада се није мешао са отступницама од вере, знајући њихову добровољну поквареност и пропаст, осим кад би било изгледа да се неки може ослободити од заблуде. 

Пролог:                                 

Мисирац, рођен око 250. године у неком селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подели наслеђено имање са својом малолетном сестром, збрину ову код неких рођака, свој део имања раздаде сиромасима, а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком, коме је тежио од детињства. Најпре се подвизавао у близини свога села, но да би избегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвенога мора, где као затвореник проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава његова пронесе се по целоме свету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примером и речима на пут спасења. За осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у време гоњења цркве, а други пут на позив светог Атанасија, да би оповргао клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси. Скончао је у сто петој години свога живота, оставив иза себе читаву војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он је бивао саветником и наставником најученијих људи тога времена, као што је био свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински философи књижном мудрошћу, застиде их Антоније питањем: - "Шта је старије: разум или књига? и шта (од овог двога) би узрок другоме?" Постиђени философи разиђоше се, јер видеше, да они имају само књижно памћење без разума, а Антоније разум. Ево човека који је достигао савршенство, какво човек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен многим годинама и великим делима Антоније се упокојио у Господу 335. године.

Положивши темељ усамљеничком пустињачком подвижништву, Свети Антоније Велики својим животом представља идеал богоугађања и уједно пут којим и свака вољна душа треба да иде према хришћанском савршенству које је људима на земљи доступно. Живот Светог Антонија је описао Свети Атанасије Велики:

Божије избрање Светог Антонија на дело које је касније остварио, пројавило се још у његовом детињству. Тиха, осетљива нарав, склона усамљености, удаљавала га је од дечијих несташлука и шала његових другова, задржавајући га у дому пред очима родитеља који су га чували као зеницу ока. У таквој одвојености од људи он је и одрастао, излазећи из куће једино до цркве. Кад су родитељи отишли Богу, као старији, он је био дужан да преузме бригу око управљања домом и издржавања сестре. Нове околности су му одмах пружиле могућност да осети разлику између живота по Богу и многобрижног старања о житејском, што је у њему брзо породило жељу да све остави и живи једино за Бога.                                                    Са таквим настројењем чувши у цркви реч Господњу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу (Мт.19,21), и затим другу: Не брините се за сутра (Мт.6,34), његова жеља се запечатила божанственим печатом. У тим речима он је чуо Божији одговор на питања своје савести, а уједно и Божије наређење и благослов за испуњење скривених жеља и стремљења свог срца. Он је донео тврдо решење и, раздавши све, почео да живи једино за Бога.

Прве године свог живота по одрицању од света Свети Антоније је проводио исто као и други тада познати подвижници. Од њих се он свему учио.Основа подвижничког живота је послушање. Свети Антоније га се држао, подражавајући друге подвижнике. Суштина послушања се састоји у утврђивању срца хришћанским врлинама и у усвајању поредака подвижничког живота под руководством опитних [стараца]. Хришћанске врлине је Свети Антоније усвојио још кроз [кућно] васпитање. Преостало му је да сазна какви подвизи су неопходни ономе који је решио да ревнује у животу по Богу, и како да их врши. Ради тога је одлазио код тада познатих подвижника. Сазнавши шта како да ради, он би се као са неким добитком враћао у своје усамљено пребивалиште. На тај начин он је, као што примећује Свети Атанасије, слично мудрој пчели са свих страна сабирао духовни мед, слажући га у своје срце као у кошницу. Од једнога је примао строгост у уздржању од хране, спавање на голој земљи и дуготрајно бдење, од другога се учио неуморној молитви, пажњи према помислима и богомислију, трећи му је био пример трудољубља, верности правилима и трпљења, док је од свих заједно позајмљивао један исти дух тврде вере у Христа Господа и братске љубави према свима. Он се старао да у себи сакупи све оно у чему се сваки од отаца које је видео одликовао понаособ.

Како је тада текао његов живот, види се из сведочанства које наводи Созомен(Црквена историја, књ. 1, гл. 13): "Схвативши да добар живот може постати пријатан када се претвори у навику, премда у почетку и јесте тежак, он је измишљао све строжије облике подвижничког опита, сваким даном постајући све уздржљивији. Он као да је свагда тек започињао, додајући нову силу ревности. Телесна задовољства је обуздавао трудом, док се против душевних страсти наоружавао богомудром мржњом. Његова хранаје био хлеб са сољу, пиће - вода, а време обеда - залазак сунца. Често би по два или више дана остајао без хране. Може се рећи да је у бдењу проводио целе ноћи и да је на молитви сусретао дан. Ако би и одспавао, радило се о минутима. Већином је спавао на голој земљи, која му је служила као постеља. Себи није дозвољавао мазање уљем, купање и друге угодности да се тело не би разнежило. Лењост није могао да подноси, тако да посао из његових руку није излазио готово цео дан". Таквим тесним путем је ишао Свети Антоније. Као што је познато, међутим, такав живот не може проћи без борбе, као што ни светлости нема без сенке.

Свети Атанасије је опширно описао ту борбу. Вражије стреле су, говори он, биле врло приметне. Храбри борац их је, међутим, одбијао, нимало се не колебајући. Најпре је враг покушао да га поколеба жалошћу што је оставио свет, приводећи му на мисао са једне стране - пренебрегавање племенитог рода, узалудно напуштање знатног богатства и бескорисно одбацивање свих удобности живота, а посебно напуштену сестру без подршке, збринутости и утехе, и са друге стране - тежину и суровост започетог безутешног живота, ненавикнутост и неиздржљивост тела које, наводно, неће поднети таква лишавања и дуготрајност таквог живота коме се крај не види, удаљеност од људи, одсуство свих утеха и непрестано самоумртвљавање. Међутим, он не само да је био одбијен непоколебљивошћу Светог Антонија, који се тврдо држао своје намере и свог решења, већ и оборен његовом великом вером да је све што је оставио и што трпи ништавно у поређењу са бесконачним благом које је Бог припремио подвижницима.  Побеђен са те стране, ђаво је на младог борца нападао са друге, са које је навикао да обара младост: започео је да га искушава телесном похотом, смућујући га ноћу и узнемирујући дању. Борба је била тако жестока и дуготрајна да није могла да се сакрије од других. На тај начин је и у томе свелукави био побеђен од младости која носи страсну плот. Он је одступио посрамљен зато што је слузи Божијем садејствовао сам Господ који је ради нас понео тело и у њему сатро сву силу вражију. Сваки истински подвижник стога са апостолом исповеда: Не ја, него благодат Божија која је са мном (1.Кор.15,10).

Најважнији моменат у коме се [пројавила одлучност] светитеља показао се у жељи да и поред жестоке борбе са демонима буде враћен у његово усамљено пребивалиште. Њега су, наиме, по попуштењу Божијем, демони претукли до те мере да је изгубио свест. У таквом стању га је нашао његов пријатељ и донео у црквену припрату. Дошавши себи, он мује рекао: "Носи ме опет у моје усамљено место". Тиме је он изразио да се предао на смрт ради живота по Богу. То је значило на делу умрети за Господа. Његова готовост је била очигледна. Тек што се опоравио од страдања које су му приредили демони, свети се упутио у пустињу удаљену два или три дана пута од насељених места. Какав подвиг и какав труд је ту поднео и шта се са њим дешавало, нико не зна. Међутим, судећи по томе какав је изашао из затвора, мора се закључити да се радило о времену његовог изграђивања Духом Светим. По истеку времена изграђивања, било му је наређено да изађе на служење верујућим. Он је и изашао, обучен разноликим благодатним даровима Светога Духа. Као што је Христос устао из мртвих у слави Очевој, тако је сада Свети Антоније изашао у живот обновљен духом. Тиме се завршило образовање духа Светог Антонија. Читав преостали његов живот није био ништа друго до доношење плода зачетог у прва два периода његовог трудољубља. Трећи период његовог живота представља његово служење Цркви, његово апостолство. Свако ко прочита његов животопис од Светог Атанасија може да се увери колико је то служење било плодно. Он је служио свим благодатним даровима. Имао је дар чудотворства, дар власти над демонима, над силама природе и над животињама, дар прозирања мисли, дар виђења онога што се дешава у даљини, дар откривења и виђења. Међутим, најплоднији и најпримењенији био је свакако дар речи. Њиме је он својој малој братији најобилније послужио. Свети Атанасије пише да је Бог Светом Антонију дао снажну реч, која продире до дубина срца. Он је умео са таквом силом да говори на корист свакоме да су многи од знатних људи - војводе и грађани, људи са значајним иметком - са себе збацивали све житејске бриге и постајали монаси. Све што је изашло из уста Светог Антонија и што је записано пружиће богату храну души која тражи поуку. До нас је осим опширног слова које се налази у житију, дошло 20 посланица, 20 кратких речи о врлинама и пороцима, 170 поглавља о доброј наравствености, правило за монахе са два додатка, и мноштво изрека и повести о њему, увек поучних и душекорисних, размештених по разнимОтачницима.

Добротољубље

 


Инструкције плаћање РУБ  

Инструкције плаћање ЕУР
Инструкције плаћање УСД
Инструкције плаћање ЦХФ

Број телефона је промењен и садa је: 035 8540 363  

Могуће је дати прилог и преко PayPal:

Прилог - Ко даје, Богу даје, а Бог му стоструко у добру враћа
Порука(опционо)

 

baner_eparhija_krusevacka(1).jpg

Наш нови ЦД

Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

SPCLink.png